Позориште

<оољубр 184 Фљоу~

Чин приказује нам поједини органички одсек | главне радње. Шризор уводи у радњу особу, која, је учесницом исте.

Главни одсеци драме морају бити складни, т. ј. међу једним и другим мора бити неки размер. Није потребно, да сви чинови имају једнаки број призора, шта више први чин (експозиција) вазда ће бити дужи, по природи својој, пети (катастрофа) пак вазда краћи. Али за то један чин не сме имати два призора, а други двадесет и четири. Сам чин мора имати неку језгру, неку знамениту средину, т. ј. главни призор, а завршетак мора целу радњу чина свести у снажну тачку, те га тим надовезати уз одсек што долази. Кад се једнако важни "ризори трпају у један чин, губи се целина радње и органичка слика прометне се у низ самосталних еличица.

Рекосмо, да призор настаје тим, да излази нова особа, али долазак сваке особе мора да је мотивован као и одлазак. Особе долазе, јер, према целој радњи, морају доћи, а то не чине од случаја или од ћуди. Повориште није шеталиште.

У колико одсека ваља разделити радњу, 1. ] колико чинова има, правилна драма 2

У јединственој драмској радњи налазимо три фазе: почетак, заплет и расплет. За то ће бити драма најправилнија, ако има три одсека. Али општи обичај, бар европскога песништва, развиоје драму — а нарочито трагедију у пет чинова. То је постало од важности и силе трагичне радње, којој су три чина преузана ограда.

Трагедија је главна, три одсека раставила, да свака фаза радње искочи јаче на видело. Први чин (експозиција) уводи нас у драму. Он је почетак, она тачка, из које се развија радње. По њему сазнајемо где смо, у ком веку, међу каквим карактерима. Он нам приказује осећање и мишљење особа, што раде, истиче често главну помисао, којој тежи сва радња. Експозиција је предворје, из кога се отвара јасна перспектива у целу драмску зграду. Но и ту мора да влада драмски живот, те се ваља чувати широког епског приповедања. Али опет би грех био, да нам експозиција не разјасни ситуације, да се с нама слепа миша игра, а једнаки је грех, ако већ по експозицији видимо цели развитак и свршетак

радње. У другом чину заплеће се радња. Карак-

тери се развијају пред нама, поједини се. догађаји испреплећу, те теже према једном тежишту. У трећем чину сабила се сва радња. Трећи чин је вршак драме или драмска криза. Сукоб је готов, али противне силе стоје равне једна према другој. Те противне силе не могу мировати. Оилна воља, снажна одлука, прегне према, последњој цели. Према одлуци покрећу се елементи у драми и у четвртом чину настаје окрет (перипетија). У њему се окреће срећа. Четврти чив је премиса, по којој, строгом лођиком, пети чин, драмски завршетак (катастрофа), мора настати. Ту долази или пропаст, или спас јунака, осетна последица целе радње.

Експозиција је дакле први, заплет други степен до кризе у радњи, а криза сама је вршак радњи. Перипетија, окрет или расплет је први, катастрофа последњи степен са вршка, или укупно малаксак драмске радње.

Има драма и у једном, у два или четири чина.

У једном чину је радња обично незнатна, те су све фазе радње у једно збијене. У драмама, од 4 чина збијене су две фазе радње у један н. пр. у трећи и четврти чин, а најнезгоднија, деоба, је у два чина, јер се сва радња неорганично пресеца на двоје, те је тешко истакнути драмску кризу.

Још незгодније су драме у шест, седам или десет чинова. Ту престаје целина и настаје диалотисана кроника, еп или роман.

Је ли у драми дозвољен ефекат, то јест ненадани догађај, којим се радња са свим извргне 2

Унутрашњи ефекат, основан, из далека, приправљен, свакако је дозвољен, — спољашни, то јест, без савеза, приправе и узрока, не сме бити, осим у оперети или опери.

Драми је, као песништву у опште, средство жива реч, коју говоре две или више особа, дакле међусобни разговор.

Говор у драми мора да унапреди радњу живим, карактеристичним речима. Из њега морају се разабирати страсти, воља, разлози за тежњу.

Диалог у драми је гвоздена жица, по којој радња лети као муњевита струја.

Драмски говор не подноси начичканих празних фраза, на широко разведених епских присподоба, досадних парафраза, те се не сме никад преко мере отезати дугим разговором и још дужим одговором, јер то је неприродно. Ко много го-