Позориште

а а

омер 185 Фурог~

вори на позорници, то је брбљава лутка, а никако карактер згодан за драму. Жалосних примера таквих из народних, еп-

ских песама преписаних тирада има доста иу нашој књижевности. Прави вештак у драмском говору је у нас др. Л. Костић.

(Наставиће се.)

листићи.

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Честитам“, „Мила“, „Пола вина пола воде“.) За 29. децембар 1881. била је објављена представа шаљиве игре „Проводаџија“, али се није представила, јер се разболи г, Ружић, итако се тога вечера приказивале три шаљиве игре, свака у 1 радњи, од К. ТриФковића, и то: „Честитам“, „Мила“ и, Пола вина, пола воде“. По томе је ово вече случајно била тужна успомена на даровитог и вредног писца поворишних дела. Сва три дела су прешла већ стручну критику. Она су пре писана ради добра хумора и да се гледалац насмеје сит, него што би имала какву год тенденцију.

Представљачи су овога пута представљали пред нама нове улоге. Тако је г. Лукић приказивао Спиру Грабића, а г. Димитријевић Стеву Грабића у „Честитам.“ У „Пола вина, пола воде“ појавио се г. Димитријевић као Лаза Поповић, а г. Добриновић као Јован, Лазин слуга. За мене је и гђа Рајковићка први пут представљала жену Стеве Грабића.

Што се представе тиче можемо бити задовољни. Г. Лукић могао је по нашем мњењу на неким местима бити доброћуднији, иначе му је прикавивање ишло лепо, а особито нам се допало, како је нашао згодну прилику, да као Спира изрекне баш на бини, да нам треба народно позориште, да нам треба повориште посећивати, и — да нам треба још и боље посећивати. — Г. Ружићка у „Мили“ тек хоће да се ангажује, она тек хоће да се препоручи „господину Тони“, па опет тако вешто и лако приказује сваку улогу, тако је већ спремна, тако је већ извежбана, као да је права глумица. Читав низ равних привора, разних улога гђа Ружићка је извела доиста вешто. Томе се од „Миле“ нисмо надали, али смо внали, да ће гђа Ружићка извести све као што треба. Као собарица у „Пола вина, пола воде“ била је опет добра, само се у госпоју прерушила тако, да Лази није баш било тешко познати, да је ту превара. — Г. Добриновић као Јоаким Сапун беше изврстан, па и као Јован, Лавин слуга. Гледати га после Ружића у тој улови, па му признати, да је добро представљао, мало је мучан посао; он, да богме, није Ружић, али је опет — Добриновић. — Г. Димитријевић је био добар бекрија, само да је и бољи муж био, Гђа Рајковићка је на-крај-срца жену приказала на наше задовољство; тако и гфца Л. Хаџићева и Б. Хаџићева, прва као млада удовица, која се не мисли удати, али се после предомишља, јер је сунаследник красан човек. Гђца Босиљка је имала собаричину улогу, али ју је као и госпоја представила вољно и весело и — на публичино задовољство. с. М.

возови НТ

» (Народно позориште у Загребу.) 10. јануара о. г. певала се у Загребу романтично-комична, оперета: „Корневиљска звона“, од Роберта Планкета. О тој представи пишу „Маг. Моу.' ово: „Фина сатира, духовито персиФлирање актуалних, што претераних, што реакционарних одношаја, то су,ув исторично градиво — главни извори, из којих новији Француски либретисте ваде предмет својим радњама, у том пак до данас нису достигнути. Колико год су се немачки, а напосе, бечки писци упињали, да подражавају Француским својим колегама, није им још пошло за руком, да се довину бар до средње спретности. Да споменемо само ове врсте Француске писце Мељхак-а и Халбви-а, Жил-а, Жене-а, а да и не наведемо Гондинет-а.

„Корневиљска звона“ спадају у ред Француских комичвих опера. — Немац их крсти „оперетама“, то јест „малим операма“ — али неправо, јер ово делце сиже преко међе обичне комичне опере, те одаје праву „»ранљусву“ јрлавбуј приближујући се гдегде најкраснијем цвету Францускога генија, заводу „Орега сотадапе“. Што пак то внаменује, осећа свако, који је себи срце равгалио красотама Гретри-а, Боалдија, Обера, Делиба, Сент-бајенса, и др. Планкета, духовити складатељ корневиљских ввона, није се још довинуо до овога степена, па кано му дело показује, није ни настојао да пође ставом, — рецимо Делиба. Потоњега спомињемо с тога, што је његов музикални дух лебдио над „звонама“ који, ако и нису ни издалека имитација Делибова начина писања, ипак доносе гдекоју реминисценцију из опере „Пе го Га ањ“ премда је то вешто маскирано.

Либрето опере, о којој говоримо, неивдиже се над обичним и средње руке радњама комичне опере. Изворно писан ва рецитирану драму, прерађен је тек после за садашњу сврху, а садржајем својим није ни најмање подпомагао складатеља у његову задатку. да немачка позоришта прерадио је либрето неки Е-Дом, и то на начин кров немачки, тако, да је и имена особа променио. Тако се Гренише у немачком преводу зове „Налз Нађегтаађл“, Серполету крсте „Тћупшапа“, а уз то и „Налдетовељит Д

Главба је дражесна, али и њу нам окрњише Тако се испушта у.првом чину лепи дует између Жермене и Гренишева, у који је уплетен красан валцер, што га има певати Жермена, песма баљи-а (2 Пит. "/,) ансамбл и куплет (А-Пиг %/,) и т.д. (Свршиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта.