Позориште

сољу 174 Фуроу~

ласка, да се он уклони овој грозној казни, Исусовац подметнуо му је жену — Мару — да га наговара да прими римску веру, и то би као била цена његовом животу и његовој слободи. Ми ћемо ову појаву у свој њезиној целости да приопштимо. Ево је: Мара (у црничи, повезана, приђе Пери, клекне пред њега, целива, га у руку и погледа горе.) „Мој господару, мучениче мој! КП вера, „Гле, Маро! Ти зарг Од куд овде тиг (Диже је.) Ма рта. „Поручио ми добри онај поп. (Укавује на Исусовца.) Пера. „Зар онајг Маро, шта ћеш овде ти Мара. „Казива ми тај исти добри поп, „да могу спасти господара евог. Шера. „И ти га пође спастиг Ха — ха — ха! Мара. „Казива ми, да теби казујем, „да примиш веру тамо њихову „И тим ће ти се смиловати краљ. Џера.. „Да мени кажеш» Ти да мени то — 2 Мара. „Опрости мени, тужној јадници, „Ја бих Ше ра. „ти би, ал не смеш, не можеш! „Па шта би онда, кукавице, ви Мара. „Па ваљда и ми, и ми за тобом. Шер а. „дар и ви Гле! Па где би живели » Мара. „Ма под земљу, ох, макар под земљу, „тек твоме да је мучеништву крај. Пера. „Тек онда би ми муке настале. „Ми под земљу, а горе над нама „Орамота, вечна нашем спомену.“ Ове Перине речи потресају Мару, и она пренувши завапи: „Јуначе, свече, неклониче мој, „несавладани дични соколе,

„опрости мени, занесе ме сет, „повед; и мене у твој лепши свет!“ (Падне Пери на груди. Пера је љуби у чело) Кад Исусовац види шта је, и хоће на поље да ју изведе, обраћа се Мара још једном Пери са речима: „Не даду с тобом, господару мој, „не даду с тобом, ја ћу за тобом. (Вагрли још једном Шеру, па одлази посрћући, изводи је Исусовад.) Пера оставши сам виче за њом:

„Остај ми збогом, љубо века мог! „Не даду са мном зар» Та никада „још нисмо били тако заједно,

„Е'о крајни што нас овај веза' час; „тек сад си моја, моја пред богом, „животом вечним венчава нас смрт.“

Док је Пера говорио, дотле је Исусовац извео на једна врата Мару, а на друга увео Јулу, обучену у одело милосрдних сестара будимскога, влоштра, која ушавши поче говорити ове речи:

„Очаја нема, нема тога зла, „да црква томе нема помоћи.“ Пера (тргне се.) „Ко рече тог Ко збори2 Какав глас“ (Погледа на Јулу.)

А кад му Исусовац рече, да је милосрдна сестра, а он опет пита:

„Ал' ко то каза, чиј' то беше глас» „Та ваљда није ове утворе >“ Усљед чега Јула на позив Исусовца, прозбори: .———–-— = Ја сам, ја сам, ја !“ и ступи напред. Онда Пера отпочне:

„Не, не, то не мож' бити, не може! „Зар моја Јула, ох, зар моја. кћи 2 „У овом часу муке последње,

„да рођена на мене пљуне крвг

„У ком се паклу смер излег'о тај „Одустај, враже, не мој, ђаволе ! „Понови муке премучене све,

„И чине л ти се извештане већ,

„покрени сав свој бездан паклени,

„да застрашен потавни божји дан,

„% паћеници мука вечитих,

уда дахну душом бар за један час,

„док мучим ја све муке њихове!

„Навали све то на ме, ево ме:

„тек ову немој, ову, ову не!“

ар