Позориште

. у

64: 178 Фивог~

у орнату, те отвори сабор, пада бомба међу посланике, те и Матула и митрополит морадоше да се очисте. И ту је Пера још једини онај, који стаје на пут, да се не пролије крв митрополитова, но зато га ипак спопада грижа савести због кћери, и тражећи ову бива сведоком још горега чуда и покора. Ту би митрополит био свршио, да је Јула допустила била, да се мач погани. Пера, који се у другом чину већ почео ломити, и који се у овоме чину још већма сломио, сад се сасвим преломио. Из нових замршаја и комешаја душевних нашао је Пера опет одушке своме душевном немиру, измирио се са собом. Трагедија је ту прешла преко своје кулминационе тачке и Пера полази сад сасвим противним путем, низбрдице. Очеличен силним невољама, обогаћен многим дезилузијама имаде сада само још једну жељу и једну тежњу, а то је оружани отпор противу самога ћесара. Цела ситуација добила је тиме нов облик. Није ди ово интересантан почетак расплета 2

Ова мисао проникла је целу душу Перину. Том мисли задахнуо је он сасвим и своју околину, с тога у четвртом чину видимо га у сред највеће ратне спреме. Огдге де ЂагаШе је готов. Перина ствар налази још и доброг савезника у мађарским спахијским поданицима. Дан пре, него што ће се заузети главно место Арад, посећује Пера још и царског ђенерала, команданта града, Арада, да му опипа расположај. И кад му овај још и новаца поверава, да као бајаги може уводити Мађаре, Пера је потпуно сигуран за своју ствар и нада се најбољем успеху. Али је ђенерал издајом Вукићевом био о свему не само обавештен него и осведочен, и његово безазлено држање пред Пером било је дигло претварање. На почетку главнога расплета наилазимо већ на нов заплет! Управо, кад је Пера мислио да је постигао све и сва, да је на врхунцу своје среће, и кад Ранку Текелији саопштава, како ствари добро стоје, у исто доба удари гром изненада, и Џера, опкољен царским војницима, мора бегством да се спасава. Он бега, истина, граду на капије и преко шанчева градских. Ми га својим очима више не видимо, али ипак пратимо сваки моменат бегства. му, јер Ранко Текелија прати га, очима кроз прозор, па казује Јули Периној, која је

у соби код Ранка, заостала. Пера, има добре коње

ИЕ и у нама се заједно са Јулом разгорева,

још пламичак наде, да ће се Пера можда. спасти, — али су капије затворене. Ми већ малаксавамо, држимо да је ствар решена, али Пера не малаксава, он са коњима својим јури преко бедема. Још имаде нека изгледа! Но Вукић се ту нашао, који га задржава, али га Перини коњи прегазе. Сметње су одклоњене и ми још једном са Јулом заједно дахнемо душом, но само за тренутак, јер се коњи и кола скрхају у шанац, а царски војници дотрче, те Перу као оно Момчила војводу склептају. На овај глас Јула цикнеи падне у несвест, и ми смо поражени. Кратка је ово појава, и ма да радњу њену далеко иза позорнице на дурбин гледамо, опет је зато пуна интереса и пуна ефекта.

Изгледа као да је трагедија овде до свог свршетка доспела, а овај чин и свршује се са овим речима Ранковим:

„Солдати за њим, склепташе га — крај!“

И кад би ово овако било, катастрофа би заиста била нагла и брза. Но песник је катастрофи јунаковој још читав један чин посветио, у коме нам се душа у три маха колеба између страха и очекивања, док после велике борбе јунак физично не подлегне, али се тим више душевно уздигне над мајушним слабостима и предрасудама, овога, света.

Шта се све у петоме чину збива, и догађа, познато је већ из напред изложене фабуле. Пети чин се, истина, не одликује богатом променом сценерије, нити се одликује оном правом физичном, или како да ју назовемо, механичном радњом, али се зато тим већма одликује оном тајном душевном радњом, коју нам је песник, ма да је тајна и ма да је у дубини душе човечије скривена, не само у речима него чак и у сликама онако мајсторски пред очи знао изнети.

Од како смо угледали Џеру Сегединца на позорници, видимо, где га велики удари и тешки душевни потреси прате, али најжешћи су остављени сасвим на послетку, и пети чин није ништа друго него низ душевних потреса, који сажаљење читалаца у највећој мери изазива.

Судбина Перина у другом, трећем и четвртом чину позната је потанко, те ју не ћемо приповедањем понављати, него ћемо се само још са петим чином мало позабавити.

Пресуда, која се над Пером чита, страшна је, да се човеку кожа јежи. И још као да имаде из-

„Позориште“ бр. 42.