Позориште

омер 1719 Ферог-—

хтео, да нам покаже расположај и тежње духова, онога доба, да нам прикаже слику ондашњега, друштва српског. То је оно, чему у глумачкој уметности тежи данас Мајнингенска позориштна, дружина. Но то код нас, на нашој позорници, није могло бити. Морала су се многа лица брисати, но говори њихови су задржани, јер брисањем би се чак и логична свеза дијалога изгубила. По управиној преради морало је једно лице уједавпут више улога на себе примити. Тиме не само да смо лишени били онога непосредног утиска, што га целокупно друштво на нас чини, него се зацело и по која мала недосљедност, неразумљивост овде и онде увукла, коју би савестни критичар са својим анатомским ножићем могао пронаћи. Но нама није то задатак. Само ћемо да сврнемо пажњу на једну очевидну неуредност, која је управо управина, а ишла је на рачун самога песника.

Ранко Текелија, рођени старији брат погинулога, Милана Текелије, такођер капетан српске милиције, долази у овој трагедији по оригиналу само у два маха, а то је у другом и четвртом чину. Он је у другоме чину на договору због сабора, он је сведок Перине препирке са Миланом, ион је онај, кад већ до двобоја долази, који предлаже, да се то ван већнице обави. Кад Милан издахне, Ранко отпрати мртво Миланово тело, и више се не враћа на позорницу. Да богме сасвим је природно, да мора погинулог брата жалити, и да бар у томе тренутку, па ма како важни јавни послови на тапету били, не може спрам Пере Сетединца, убијце брата његовог, посве равнодушан бити. И кад нам опет излази Ранко Текелија пред очиг У четвртом чину, — кад је револуција обувела све духове,и кад је већ иону њуушао и са струјом запливао. Онда, кад је баш Арад постао главним операционим објектом српске револуције, Арад, који је био седиште Ранка Текелије, без кога се дакле није ништа ни чинити могло. И управо онда, кад је цео официрски кор рацке милиције прихватио мисао његовог покојног брата, мисао, због које је главом платио, — те је у томе тријумфу мртвога Милана, Ранко некако освету братовљеве смрти назирати могао. Како је песник то извео, сасвим је психолошки оправдано. А како је у управиној преради; У Ранкову улогу слило се неколико улога капетан- | свих, и тако видимо ми Ранка, да у другоме чину

после смрти Миланове долази одмах натраг са горњо-крајишким калуђером, дакле баш непосредно после смрти братовљеве. Ово је психолошки попзеоа. У трећем чину он је (сасвим противно оригиналу) посланик на сабору у Београду, једном речи он се у својим црвеним чакширама као црвени конац кроз цело дело провлачи. И мало пажљивом гледаоцу мора ово у очи упасти.“)

Још морамо споменути, да у оригиналу гор њо-крајишки калуђер и архимандрит Христијан нису једна иста особа, а у преради јесу.

Сва ова редукција особља морала, се учинити, то и ми увиђамо, — али свакојако са више обазривости !

Долазимо сад на саму представу комада. Ова је и први и други пут врло добро испала, први пут као да је још нешто боље него други пут. Што се од глумаца могло захтевати, то су они од своје стране све допринели, да само приказ што боље испадне,

Највећа, похвала припада носиоцу главне улоге, управитељу Ружићу, који је од почетка до краја све разноврстне моменте Перине душе најверније представити знао. — За њиме долази овога вечера Димитријевић као Милан Текелија, који није имао толико велику, колико важну улогу, и који се знао у ову уживити. Ми смело тврдити смемо, да се оно сажаљење, које се по публици усљед Миланове смрти раширило, поглавито његовој доброј игри приписати има, — то је било уједно и жаљење, да. не можемо тако ваљаног глумца тога вечера још и даље гледати. — Лукић, вешт и даровит глумац, који имаде ту велику ману, да у својој улози није свагда сигуран, одиграо је овога вечера митрополита Вићентија изврено. Веле, да ни овога вечера, није био сасвим сигуран; али ладан, озбиљан, измерен тон митрополитовог говора могао је тај недостатак сасвим загладити, а такав тон био је управо као наручен. При првој својој појави, веле, да је био у треми, но и то му је сасвим добро дошло, јер он у првој појави и долази у највећем узбуђењу. Је ли то све код Лукића случајно или

#) Кад наш поштовани рецензенат и сам признаје, да је по незгоди наших глумачких прилика „морало једно лице у један пут више улога на себе примити“: онда нам се чини, да нема право, што вамера, да „се Ранко у својим црвеним чакширама као црвени конац кров цело дело провлачи“, и да је то „психолошки попзепз“. 5