Позориште

“оре 169 Фурог-

капетан, разложи овај, да је збор сазван, да иза- | беру посланике на сабор у Београд, и да је царски позив, да народ пође цару у помоћ на Французе, а по повратку са бојишта, да ће народу слободно бити, да бира себи војводу. Пера је уверен, да ће Србадија „листом нагнути, да крвљу својом царску свешта реч.“ Милан је први, потстакнут опет од Вукића, који Пери опонује. Кад му Пера пребаци, да се он, скоро најмлађи, нашао, који противуречи, и на примедбу му: да се народу „додијало већ у лудо гинут“, још уз то и кукавичлук му пребаци, отвори Милан још жешћу опозицију. Пера у својој великој лојалности истиче често царско име, на које се такођер Милан усуђује нападати. То Перу раздражи, те вади мача и позива га на двобој. Но други стишавају. Али кад му Милан подругљиво пребаци, да ће ва ту обрану од цара добити колајну, Пера ћуши Милана, и двобој постаде неизбежан, који се на захтев већника ван већнице обави. Па и ток овог двобоја гледаоци скоро гледе, ма да га не виде, јер већници га са прозора прате и казују. У двобоју рани Пера Милана, кога на носилима донесоше. Ту дотрчи и Мара и Јула, које исповеде, да је Милан изабраник срца Јулиног. Милан издише умирен у срцу, јер је дознао, да га Јула љуби. Милан умире умирен, Пера остаје жив, али узнемирен. Наравски је, да се скупштина, после оваког дар-мара, распрштала. Остаје нам сам Пера, кога спопада грижа савести. Међутим скупштинари се опет враћају са једним калуђером, који је већ при почетку скупштине до шао и пријавио се, али га онда не пустише. Овај приповеда о насиљима, што их дарске власти над српским народом у Горњој Крајини чине. Његове речи допиру полако и до Периних ушију. Овај се почиње будити и к себи долазити од изненађења, кад чује, шта чине власти онога, цара, за кога је он свога намењеног зета убио, теу том тренутку хоће себи живот да, одузме, али му калуђер вели, да свој грех само животом спасти може, јер „смрћу смрт поправља само бог“. Народу треба према оваким насиљима обране, и Пера увиђајући то, вели:

„У мени млад оживет мора, див,

„што мученички мноме пропаде,

„свом народу душевит бранилац,

„од нападаја роба ћесарског.

„Очајном руком отиснућу смрт, „раширени јој одбит загрљај, „што жељен мир грешнику нуди њим, „да мрском жићу чело целујем, „у свакој муци бранич народу.“ Али још имаде сумње о тој својој одлуци, те управља на калуђера речи: „Ал, оче свети, што ћу, болан, жив, „не усхте л' народ кадгод обране“ и ту своју сумњу још и касније у овим речима, изражава : „Сиромах народ неће л волети „још који час уживал' глад и мрак, „нег прегнути за борцем очајним, „те часком беде купит славе век> „А борац> Лети самац остављен, „сажежен сунцем, или зверу пљен!“ И тек кад га остали капетани увере, да га не ће оставити, долази он сасвим к себи. Трећи чин се збива у Београду. Састали се народни заступници на сабор, и у граду, у цркви Ружици је служба. Из цркве се кроз светину гурају будимски посланик Монастерлија, и Матула. Први шчепао Матулу за хаљину, па га, у сред херувике извукао на поље, да чује, шта је са народним стварима, и да потражи рачуна, за што овај, као изасланик будимске општине, на толика писма не одговара. Монастерлија, зна, наравно из Јамбрековићевог писма, у чему је ствар, па се с тога и титра с Матулом, — чуди му се, како се променио, заоденуо, па не може да га позна. Матула лаже и изговара се. Кад га и остали заступници, који су слушали у пркви митрополитову проповед о једном стаду и једном пастиру, окупе, он помало почиње изилазити са, правом бојом на среду. На интерпелацију за гоњења, што се по Горњој Крајини чине, одговара, он, како се то тек истраживати мора, а зликовцима не може лако у траг да се уђе. А кад се заступници на Матулине речи о промени вере узнемирише, одговара им он:

„Ви мислите, у Бечу траже то, „да с одречемо нашег закона 2 „Сахрани боже! Тамо мисле тек „јединство вере да признамо ми „јединство свете вере христове, „а све нам друго ћесар оставља, „црквени обред, језик, обичај.“