Позориште

%еољ

Је ж доно можда ко у залогу,

И мати нешто нањ узајмила.

И кључић то је, ко што мним; Кутћцу ову, хајд, да отворим ! Преблаги боже, шта је тог

Још нисам никад вид'ла тако што! Та спахиница с таким накитом Показати се може празником.

Да на се метем овај адиђар 2 Красота ова, чија ли је зар 2

(Накити се њиме и стане пред огледало.) Те минђуше, ах, да су моје бар! Тек друкче с човек с њима осећа. Шта вреди младост, шта лепота, шта ! До душе то је лепо све, На томе пак и остане; И кад те хвале, чисто да те жале Тек злато важи, А злато тражи

__ На свету све. Ах, сиротани ми!

ДИОТИЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Стеван, последњи босански краљ“. Историјска трагедија у 5 чинова, написао Мита Поповић.) Приказана први пут 80. јануара. 1884.

На сваки је начин радосна појава, што се и у нас с већом пажњом негује драмско песништво. Старије драме наше губе се по мало са позорнице, у борби ва опстанак уступају места новим производима, и само се тек још по која држи па површини. Можда ће кроничари потоњег доба тако исто рећи и ва ове садашње! Можда, ће им само одредити место у повесници књижевности а са непосредног упливисања њиховог, са поворнице, можда ће им одрећи право на даљи опстанак! Ко то вна! Можда! Референту не спада у делокруг, да означи драме, које би временом постигла тако жалосна судба, њему ваља говорити о драми, каква се покавала на поворници, а пошто му је у своје доба пало у део, да о овој драми и са књижевног гледишта изрече пресуду своју, то дрски, да се може упустити и у опширније посматрање.

Што се тиче саме повеснице, државао, и осим две, три особе, као баш Дивне, све су остале историјске. И за иста, трагична је судба постивавала Босну још од најстаријих времена: Грци, Мађари, Венецијанци, Немци, доцније и Турци гледали су, да јој наметну своје господарство, а поред све те напасти

то се песник ње при-

са стране, ширила је римска пропаганда своје руке у народ, да га тако растројеног и ослабљеног вадобије за своје цели. Ув то је у самом народу, поред православне вере, овладала и богумилска, тако, да је велики део народа припадао баш њојви. У тако растргнутој земљи било је дакле тешко и владати, а камо ли владару стати на пут нападајима са споља, кад се узме у обзир још и та околност, да се властела мало обвирала на краља, и да се сваки властелин у обиму своје баштине држао ва невависнога господара. Тако се онда и могло догодити, да је властела краља Стевана напустила у најопаснијем, часу, баш кад је најопаснији непријатељ му насрнуо на њега,

Као што рекох, песник се при игради своје трагедије држао историје, и ми у њој видимо упливе са стране, особито пак ровење римске пропаганде. Под краљем Томом Остојићем видимо је у најбољем развитку и највећој

снави њеној. Што се не покорава Риму, то је осуђено на гонење и на муке, и само придворне уливице држе се на површини и владају ситуацијом. Римска пропаганда оличена је у папином посланику 'Томавинију, ва коги повесница вели, да је био лукав и препреден. Њему је свако средство добро дошло, само да у земљи утврди римеку веру, да одржи свој уплив над краљем ау једно да се побрине и за себе. Па кад је увидио, да смрћу Томином престаје и његова превласт, окружио се још већим сјајем, те је као заступник папин почво да уређује ситуацију више политике. Но кад је и онда постао мало ивлишним, напустио је не само Стевана, него и папу, и остао је веран само себи, ма да нам песник ту не каже јасно узроке, који су га навели, да пређе у турску службу. До душе, Томавини вели, да то све чини новцу ва љубав, да оном служи, ко боље плаћа па назива и себе самог никоговићем и вештим продавачем робе; али то није доста, и ма да му је папина служба додијала, опет се не види равлог, за што је прешао Турцима. Тај се равлог могао казати у неколико речи, бар што се тиче напуштања босанске службе.

Први се чин почиње симпатично. У густој шуми слузжи се богу. Стеван се појави и у красном монологу равјашњује положај:

„Да уввишене и дивне песме! Лако се диже у небне висе, К'о увдисаји душе пречисте, К'о Авелове жртве негда дим. Певајте! Појте! Па успавајте

У тој колевци, песми блаженој, Душина будна чеда, боле ми... И та св песма несме певати

У цркви јавно као некада: Махнита обест краља, оца мог, Народној вери предака наших Не да пред олтар, не да у цркву, Већ огњем пали и мачем сече, Што неће да се Риму поклони“

У то долази Дивна, и ми видимо како већ развијена љубав отима међу њима маха. Но у колико Стеван не таји своје осећаје, већ вели:

„Да море лежи међ нама двома: