Позориште

По

39

Феол—

Од љубави бих ја градио брод,

Од живих жеља лака једрила,

Броду од вере тврду катарку,

Па бих св онда навезас на-њ,

Па ил бих стиго жељном пристанку

На твоје руке, у твој загрљај,

Или би буре црног очаја

Равнеле једра, равнеле и брод.“ у голико се Дивна чини тако рећи невешта, те му не равуме ни најјасније речи, и на њих одговара друкче него што би хтео Стеван. У том их изненади Томавини са четом наоружаних људи. Али Дивна се не допада само Стевану, већ и папином посланику, и он је готов да се чини невешт што је њу нашао при богомољи, али да му она буде награда ва ћутање:

„Из оне чаше само једну кап,

Па нит што чуо, нит што видео,“

Ту се сад раввије распра између њега и Стевана, у којој већином Томавини води главну реч. А то ми сечини неумесно и неприродно, јер нико, а најмање краљевић, кадар је да стрпљиво слуша Томавинијеве похотљиве жеље, па ни под притиском оружане чете. И тај Томавини не спомиње никад више своју жудњу ва Дивном, као да је ваборавио своју љубавну жељу, а имао јеприлике да Дивну стави на пробу, особито у другом чину, кад је ова била у тамници, па ма и не успео.

У четвртој појави првога чина видимо дворану краљеву, видимо и њега. Краљ је већ са свим васлепљен, те јогунасто срља све даље. Брат његов Радивој, као представник српства и православља, опомиње краља па и прети му, али краљ се не да вастрашити, он јевећ вагавио дубоко. То га наведе, да осуди доведено робље па и то, да се Дивни изваде очи, и док се краљ наслађује поклоном папиним, дотле се већ појављује бура и у кући му а и споља, а то у виду Исак паше. Овомв се покорава краљ из политике, као год што је из политике примио и веру римску, обећао му данак и предаје му повељу. |ЈАли Стеван ову подере, и ма да краљ паши обриче, да ће добити другу, ипак овај вели у себи: „Босна је твоја, славни падишо!“, јер види неслогу у краљевини. - | =

Други нам чин износи Херцеговину. Народ се скупио око војводе Косаче, а овај га наговара да се дигне на краља Тому. Народ се колеба, час хоће, час неће,на послетку неће, и то ив разлога кукавичког, али то је учињено с тога, да се после истакне моћ живе речи, јер Стеван га највад одушеви, и он пристаје на рат. У другој појави видимо Дивну у тамници, спремну да се на њој изврши ужасна краљева ваповест; ево и џелата, и ту нам се онда живци мало усколебају, гледајући несретну жртву краљеве обести. Али у најужаснијем тренутку, кад јој се џелат приближује, вачује се с поља лупа и вика, Стеван разбије врата и ослободи Дивну. Том се приликом и Дивна одала, да Стевана љуби. У трећој појави видимо град Белај, камо се краљ скрио, и где га нападају Херцеговци. Поред ледне појаве краљеве матере, видимо и властољубиву му жену, Катарину:

„Боље и њега мртва да видим, Нег да није муж ми више краљ!“

Ту је уплетена сцена са старцем и са децом, које Томавини доводи, јер су то православни. Краљ заповеда да их обесе, па и децу. Старчева је клетва гровна, којом проклиње краља. У то стижу мутни гласови, инапослетку непријатељи ваувму град. У комешају, који настане, погине краљ; брат га је убио.

"Трећи чин покавује престоницу Јајац. Нови краљ Стеван Томашевић, седи са варучницом својом, Дивном, и говори с њоме о љубави, о браку, о срећи блиској. Штета што је ова појава тако кратка, могла је бити изведена на дуже, јер у целој трагедији то је једина нежна и питома сцена, у којој се не чују жестоке и равувдане речи и не гледа љути бој, већ слатко љубавно гу-

кање. Кад се Дивна уклони, долави Упор, посланик ма-

ђарског краља Матије, који не признаје Стевана ва краља босанског. Стеван га одбије, и Упор оде са претњом, Тако се исто сврши појава и са турским послаником. Исак пашом. Али што не може претња и сила, учини дипломација. Томавини обриче, да ће краља измирити с Матијом, шта више, да ће му у помоћ довести и мађарску војску, ако прими римску веру. Опасност је велика, Турци с једне, Мађари с друге а папа можда с треће стране. Стеван се колеба и реши се на најгоре, да прими веру, као краљ не као Стеван. Тим је отуђио јединог савевника свог, народ свој. Турке је већ увредио, свева са Матијом је сумњива а пашина помоћ слаба. За трагичан ход било би од већег уплива, да је Томавини радио преко Дивне на Стевана, и психолошки би то било већма оправдано; али Дивна не би била више на тој идеалној висини, била би жена као и друге што су. Борба у Стевановој души велика, је, а тим још већа, што се и дивна појави, те Стеван тако још већма осећа, како кукавички ради, поред свег ушушкивања од стране своје краљевске савести.

У четвртом чину видимо Стевана већ као католика; али је суморан, невадовољан, осећа, да је учинио рђаво, што је прешао у римску веру. Један му је мелем посланик краља Матије, који му јавља, да га овај привнаје за босанског краља и да ће му послати у помоћ своју војску. Томавини је дакле држао обећање. Али из тог нешто пријатног осећања равбуди га Катарина, маћеха, његова, која га проклиње, што је ивневерио православну веру. Још већма га равбуде Радивој стриц му, и Косача, шурак му, који се њега одричу; али највећма га разбуди спровод мртве Дивне. То тако упливише на њега да скоро посрне умом:

„Пазите!... Пав'те!,.. Лепо... лагано... Моје је срце у оној скрињи:

Краљево срце сарањујете.

Пазите!... Тако... лепо... лагано...

А да му чаша горка буде препуна, дође диздар да му јави, да су Турци већ ударили на Босну. Али краљ не слуша на њега, мисли му лете ва мртвом Дивном, и тек кад му диздар рече поново, шта му прети, дође к себи. -

(Свршиће се)

Издаје управа српског народног позоришта,