Позориште

ор 48

Феор~

равила, да је позвана на ручак. Она се међу тим ипак спреми и оде подкраљу, који се одлучио, да ради певања њеног прећути увреду и да је дочека, као да се није ништа догодило. Но Катарина је хотимице певала што може бити рђаво, па још тако тихо, да се једва чула. Подкраљ јој је претио, да ће је бацити у тамницу. „А“ рече упорна, самовољна девојка — „можете ме присилити да дречим, али никада да вам певам!“

Подкраљ је осуди на четрнаест дана затвора. Тамо је била и сувише весела и добре воље, плаћала је сужњицима дугове, поклањала сиротињи силне новце, певала сваки дан најлепше песме дивно и заносно, док јој није истекао рок осуде. У правом триумфу, праћена усклицима сиротиње, којој је учинила толико добра, изишла је из тамнице.

Доцније отишла, је у Русију, где ју је царица Катарина П. врло милостиво примила. Катарина, Габријела искала је пет хиљада дуката плате за, певање и није хтела да попусти од тога услова.

„Пет хиљада дуката!“ — повиче царица, поплашена. — „Шта, та више не добија ни један мој фелдмаршал !“

„Верујем,“ — одговори Габријела равнодушно; — „онда нека пева вашем величанству један од ваших фелдмаршала.“

Царица се грохотом насмејала тој досетци и била је толико увиђавна, да је признала истинитост

те примедбе, ма што је дрско изушћена. Царица јој одобри тражену своту.

да тим 'је отишла у Енглеску. Али Енглезе није тако очарала њезина песма, те је наскоро напустила Енглеску.

Катарини је било тада већ скоро педесег година. Отишла је у Рим, где се сав отмени свет стицао у њене дворане. Ту је живела раскошно и великашки, ма што јој имање није било више тако велико.

Као пример о њеној раскошности нека послужи ова мала причица: Једнога дана походио ју је неки флорентинески племић, па је несрећним случајем издерао своје скупоцене чипке на манџетнама. У накнаду за то послала му је Катарина сутра дан шест боца шпанског вина, што су биле увијене у најлепше чипке.

Покрај свих њених љћефова и ћудљивости имала је она добро срце, јер је сиротињи давала велике своте новаца. За своје родитеље старала, се евојски, те им је прибављала сваку угодност. Млађег брата свога дала је о свом трошку васпитати — за своје рођене била је честита кћи и сестра.

Било јој је 66 година кад је преминула у Болоњи, камо се преселила, од како је изневерише и глас и лепота.

(Из „КХеце Мич -Деипг“ -а.)

Превео С. Ц.

——>ае-=———

ЕЛОТИЋИ,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Стеван, последњи босански краљ“. Историјска трагедија у 5 чинова, написао Мита Поповић. Џриказана први пут 80. јануара. 1884.

(Наеставак.)

У петом чину решава се судба Стевана и Босне, Стеван је сишао с ума. Прва црна вест је та, да му краљ Матија неће послати војску и да је властела одрекла своју помоћ. У то долави Стеван, чудно обучен, с круном на глави, с плаштом на рамени и са запаљеном свеЋом у руди. Појава је то мало необична, и искрено да кажем, мало и смешна; али, краљ је луд. Кад се уклони, појави се Исак са турским часницима — у српском табору, пре битке! Ту се појави и Томазвини, који је сад у турској служби, и који је уходио српски табор. Очевидно је, да је ту требала промена на поворници. Бој се отпочне, а о његовом току извештава нас по који турски часник, на послетку и сам паша. Победа је турска. Доведу ухваћена Стевана, који, кад повна 'Томавинија,

дође к себи. Паша, видећи да је Томавини ивдајица, нареди, да га на колац вргну. Стевана ће пак доцније погубити.

У драми је прво предмет; он карактерише песника, и мора, као што Е. Хартман вели“) бити 1. повтичан, 2. драматичан, 3. способан ва позорницу, 4. разумљив са опште човечанског становишта, 6. прост. Поетичан је онда, ако је као спољашњи догађај тек оквир, узрок и учинак неког унутрашњег догађаја; драматично је само оно, што се радњом може на видик изнети; за позорницу је способно оно, што не прелази извесну дужину, што се даје поделити у једнаке делове, од којих се сваки постепено диже у вис, да се сходно свршује, док не наиђе катастрофа; равумљиво са опште човечанског становишта оно је, што се даје осећати, разумети и схва-

тити у свако доба, па и после сто година; просто је оно,

%) Арћогтазшеп Чђег даз Огаша уоп Е, у. Нах|таапп. Ветћп. У. МаШег. 1870.