Позориште

о 48 Феог~

што на гледаоце утиче тако, да не мора о смислу разбијати главу.

Други је захтев дикција, а та мора бити таква, да, буде свагда прави и згодан израз за онај душеван садржај, који се приказује. Ако је иврав згодан, онда јеи леп, а лепота му лежи у томе, што бев околишења и додатака чисто и јасно одајв мисао и осећај. Што је израз скромнији, то је од већег учинка, и тим ће се већма истаћи садржај; сваки накит покрива садржај. Слике, присподобе и сравњивања нису у драми на свом месту већ с тога, што јој задржавају напредовање. Што је израз простији и обичнији, тим је лепши, величанственији, тим је од већег учинка.

Треће, у драми ваља избегавати средства, која лармоајантно, трогателно утичу на гледаоце, особито у говору. Радња, као израз осетљиве душе, може бити и дирљива, а и треба да је; само су пренежне речи излишне а боме за здраву душу и несносне. Тако исто би требало избегавати и оно што је страховито, особито, ако је удаљено од садашњег гледишта нашег, као н. пр. телесно мучење, и као год што је оно, што нам срце може дирнути, само онда трагично, ако је доста уввишено, да нас може потрести, тако је исто оно, што је страховито, само онда трагично, ако је према унутрашњем осећању нашем такво, да нас може дирнути, да нас дакле на саучешће може побудити.

Песничко дело не сме се посматрати са моралног гледишта; јер поевија, која подражава живот, нема посла с тим, што треба да буде, већ с оним, што при равним околностима бити може и мора. Морал у поввији, да боме, да је од највеће важности, јер утиче као мотив на особе у драми; али гледаоцу је морал мотив каои други мотиви, као н,. пр. осећање, страст. И само ако се гледалац тога држи, неће у њему субјективан интерес отети маха, него ће очувати у себи објективан интерес, и тако ће моћи песничко дело естетички уживати, тако ће бити независан, јер мотиви неће моћи непосредно упливисати на њега, него посредно, по упливу њиховом на особе у драми.

Као у животу, тако је и у песништву унутрашњи догађај моменат покрета. Тај унутрашњи догађај постаје услед каквог мотива, и манифестира се или у пожуди или у гнушању. Ако се таква пожуда одмах вадовољи, онда се не би дошло ни до каквог догађаја. Ако пак задовољењу пожуде спољашње сметње стоје на путу, онда постаје борба између унутрашњег и спољашњег елемента, и онда песничко дело, ком би то главно било, не би представило историју срца, него главе, и могло би занимати и пажњу присвојити, али не би вагрејало, дирнуло и потресло. То се догађа тек онда, ако су и побуде и сметње унутрашње природе, т.ј. ако наступи борба између начела, осећања, пожуда, афеката и страсти. Што је јача та борба или тај заплет, што се већма дижу таласи на узбурканом мору страсти, то ће и привор бити величанственији.

Заплет је основ, али измира је круна сваког песничког дела; где ње нема, нема ни уживања. У комедији заплет није овбиљан, у позоришној игри већ је овбиљнији и изгледа као да ће се трагично свршити; алиу

|__-__-

| ВУ ИМ ОР ВА АН И

само такав ваплет може бити потребан, који себи неизмирљив, вепомирљив. Само онда, кад је заплет такав, да мора јунака довести до пропасти, може бити трагичан. А тај заплет, да буде трагичан у пуном смислу, мора бити конзеквенција карактера. Јунак

трагедији је већ по

мора радити као што ради, ма предвидио, ма знао ва цело, да ће га то упропастити. И само такво страдање, које се ив карактера јунаковог развија, може да произведе прави трагичан потрес. А као што је заплет конзекзенција карактера, тако је и катастрофа конзеквенција заплета, Сваки карактер носи у себи трагичну судбу, која чека само прилику, да га сможди; сваки карактер носи већ у себи непомирљив заплет, и ако овај не избије, само је случај; чим избије, катастрофа је неивбежна. Трагичан заплет лежи скоро свагда у некој извесној страсти, коју подупире ванредан карактер, и коју околности на дело драже, да се једнострано дигне над хармонијом душевних снага, да услед тога повреди границу страног елемента, који сад против тога ради. Елеменат, који реагира, може бити воља друге личности, може бити друга страст, која с првом долави у сукоб, може бити и апстрактан моменат, који влада обичајима у друштву, као политичан или социјалан поредак, народан или породичан обичај, или етички принцип. Заплет може морално индиферентан бити, може бити неморалан, а може бити и скроз моралан, шта више, принцип, који .реагира, може бити неморалан. Као што се види, све једно је са моралног гледишта, какав је заплет, јер гледаоци друкче гледе на узрок и учинак, него особе у радњи, а и треба, да гледе друкче.

То су у кратко, врло у кратко мисли Е. Хартмана о драми. Да боме, да би се о тој теми дало много писати, али на овом месту није прилика за то. Хоћу сад да пређем опет на праву тему своју, на трагедију Мите Поповића, и да видим, у колико одговара она не само овим него и иначе захтевима, који се стављају на такву вр-

сту песништва. (Свршиће се.)

ПОЗОРИШТЕ.

(Народно позориште у Београду.) „Беогр. Дневн.“ пише: У очи светог Саве о.г. даване су у народном позоришту две представе за децу. Прво је отпевана химна, та лепа народна песма, пуна красоте и чара. За тим је приказана једна слика из поворишне игре „Зидање Раванице“. После тога гђца Наумовићева декламовала је лепу песму: Светоме Сави, са пуно жара и одушевљења. Чисто си осетио, како је то свечан — божанствен час у храму Талије српске. А шта је ва тим дошлог Бисер народне појевије: Милош у Латинима, изведен у краткој поворишној игри! Дечији пријатељ, г. Милорад Шапчанин, управитељ народног поворишта и српски књижевник, изабрао је лепу и дивну тему из наше историје, те ју обрадио, па тако сјајно окићену изнео пред очи малој публици, да се сећа дуго и дуго на тај свечан час, што га проведе у очи светога Саве у народноме позоришту.

Издаје управа српеког народног позоришта.

).