Позориште

Кооеса

Феол~

Хамлет. Не иде тако даље песма.

Полонтуе. Да како, господару 2 | Хамлет. Овако: „Куша Бог

слугу свог“, Па онда, знате,

„Тад се деси,

што се хтело на небеси:, више можете наћи у првом делу божитње песме: ал ево ми ови улазе у реч.

Улаве четворо, петоро глумаца.

Добро ми дошли. господо; здраво еви. — Мило ми је, што те видим здрава: — добро дошли, пријатељи. — (О, стари пријатељу! Гле, од како те не видех, лице ти се обресило; ваљда нећеш убрађен остати у Данскојг — Шта! моја, млада гоепо и госпођице! Тако ми госпе, госпођо, од кад вас не видех, ближе сте небу читавом потпетицом. Молите се Богу, да вам се глас не отрца као извештани златник. Господо, сви сте ми добро дошли. Шта ћу ваздан, ми ћемо, као францески соколари, налетети на свашта, што видимо: хајд одмах какав говор. Де, дајте да огледамо какви сте; де, какав страстан говор.

Први глумац.

Који говор, господару 2

Хамлет.

Ја сам те чуо једном изговорит' товор, — ал није никад приказиван; ил' ако је, највише једанпут, јер игра се није свидела светини; то беше икра (ајвар) за пук: ал била је (као што

ја ехваћах, и други, којих је суд у тим стварима високо над мојим) особита игра; добро распоређена у појавама; састављена толико смерно колико умешно. Сећам се како је неко казао, да, нема зачина у стиховима да би боље пријала ствар, нити ствар у реченицама што би могла обедити писца да се пренемаже, него рече да је то поштена метода, и здрава и пријатна и далеко више лепа него китњаста. Један ми се говор у том особито свидео: то беше Енејева, прича Дидони; а наиме онде где говори о убијству Пријама. Ако вам је још у памети, почните тим стихом: — да видим, да видим; „Опаки Пиро, ко хирканска звер“, — није тако; почиње Пиром. „Опаки Пир, — до зуба оружан, „Но смер му црни, ка' она тамна ноћ, „у коња кад се кобног сакрио, „умрљ'о сад је страшни, црн свој лик, „од пете је до главе црвен сад, „још страшниј: грб; попрскала га свог „поклане деце, родитеља крв, „сасутио је улица већ жар, „што немилосно светле проклете „убици страшном господара им. „Пакленог Пира спржио жар и гњев, „Обукла га је усирена крв, „ко жеравица очи, тражи евуд, „стар' прадеда нам Пријама; Тако наставите. Полоније. Тако ми Бога, господару, добро говорено; са добрим нагласком и добром умером. (Свршиће се.)

——>де-=———

ОТИЋИ,

~ ~ ——

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Стеван, последњи босански краљ“. Историјска трагедија у 5 чинова, написао Мита Поповић. Приказвана први пут 80. јануара 1884.

(Свршетак.)

Предмет ове трагедије може се узети за поетичан, јер унутрашњи догађаји: религиозно осећање, љубав према народу, жеља ва влашћу и ва слободом избијају на површину, провоцирају се, долаве у сукоб са противним елементима. Драматичан је такође, јер ивливи тих афеката дају се радњом изнети на видик, и Мита Попо-

вић учинио је то доникле, у колико су му прва два чина пуна радње. Али већ трећи чин показује опадање радње, и ма да јунака спољашњи утицаји доводе у неприлику, он својим унутрашњим осећајима тек само речима даје одушке. Исто тако стоји и са четвртим чи ном, у коме се реагирање на његово агирање већ истиче: он је напустио православну веру, и с тога напуштају га природни савевници његови, властела и народ, а љубавница га се одриче, шта више и свисне. Али на све то одговара Стеван само рефлектирањем. Његова је акција, до душе, под притиском апостазије његове; он осе-