Позориште

о: 41

плива а ВО РВ

ћа добро, да је рђаво учинио, што је прешао у римску веру, али се опет теши, што ће на тај начин стећи савевника у краљу Матији, те ће тако моћи одолети турској навали, а заборавља, да је отуђио најбољег савевника, свој народ. Стеван постаје тако пасивним јунаком, тим пре, што га напушта и свест. У слабости Стевановог карактера нашао је дакле песник свој ваплет. Да је Стеван остао при свести, да се истакао барем као јогуница, хоји по нарави својој не може друкче радити него што ради, био би симпатичнији и интересантнији. Он губи тако свој трагичан нимбус, и на његово место поСтеванова појава бледи и нестаје све већма, што год се приближује

стаје босански народ трагичним јунаком.

катастрофи, и место да се ова подигне до величанствености, губи се тако рећи у песку. Много је допринео томе и недостатак радње у петом чину, те гледаоци не проживе катарзу, душевну олакшицу, него прелазе у неки индиферентивам, који је опаснији и од самог протеста.

Предмет је и способан ва поворницу; али то не лежи битно у самом предмету, јер песникова вештина може допунама да накнади и да дотера и крт предмет. Разумљив је и са опште човечанског становишта, јер напуштање начела, које се ужљебило у народно осећање тако, да његовим губитком мисли народ изгубити и себе самог, наићи ће увек на схватање и разумевање, а што је чисто, то је и просто.

Што се тиче дикције, језика у трагедији Мите Поповића, то се мора приметити, да је на врло многим ме Мита Поповић

стима претерана, сувишна, нагомилана.

има већ неке стереотипне изразе, који се појављују у свакој трагедији његовој. Нећу их овде набрајати; ко је гледао његове драме, знаће о чему је говор. Изрази скоро свагда одговарају душевноме садржају, али су преко мере претерани, а претеран иврав неће никад произвести жељени учинак, јер не одговара самој радњи, садржају и појавама. А какви су изрази тек у Стевановом лудилуг Право да кажем: немају ни за луду смисла, Они су претоварени на сваком месту, и као год што на војнике у одсудном часу не би упливисале шарене и дуготрајне Фразве, већ кратка, одсудна и проста реч, тако исто стоји ствар и на позорници. Друго је што у епском песништву, где се већ по себи захтева нека ширина у ивравима, неко китњасто описивање.

Мита Поповић употребио је и страховита, средства, да произведе ефект, а то је сцена у тамници. Да је на том месту, као што рекох већ, извео Томасинија, да душевно мучи Дивну, и да је онда у одсудном тренутку избави Стеван, учинио би психолошки ефект, а не живчани, као што је учинио џелатом. Ту, као и на другим местима у „Стевану“, па и у осталим трагедијама његовим, види се јасно неки недостатак у изумевању згодних сцена, као год што се види раскош у хучним изразима. Његове трагедије добиле би много више, да је штедљивији у изравима, а обилатији у појавама те тако и у радњи.

Је ли даље основан карактер јунаково Није, Отеван не ради у трећем чину по налогу свога карактера, већ по спољашњим околностима, а ми знамо, да баш карактер јунаков треба да провоцира околности. Историја нам вели, да се Стеван одмах прогласио ва верног ка-

толика, чим је стулио на престо, јер је тражио у папе потпору, и молио је од њега краљевски венац. Но песнику је слободно историју на своју цел употребити како хоће. И Мита Поповић учинио је то, али с тога, да од Стевана начини симпатичну и мученичку особу. Ми не би имали против тога ништа, да је Мита Поповић имао довољно вештине, те да је од Стевана направио ваиста такву личност, какву је можда хтео. Али то му није испало за руком. Ми видимо Стевана да је лопта спољашњих околности — ако песник баш није хтео да му додели пасиван и слаб карактер. Али ва што му је дао онда у првим чиновима тако активан карактер Момчило вели (1. чин, 4. појава):

„А. Стеван није благотворни дажд,

Већ бесни холуј.“ А. и сам краљ Тома вели о Стевану (1. чин, 5. појава):

„Ја сам му дао крила змајева,

А та га крила високо дигла.“ Па шта је онда с тим „бесним холујом“, „змајевским крилима“ у трећем, четвртом и петом чину Као

с тим

што се види, карактер Стеванов није конвеквентно изведен, б тога је он и постао таква слаботиња. До душе може ве рећи, да је лакше бити краљевић него краљ, јер бриге надолаве све већма и већма; али „бесни холуј“ тек је онда бесан, кад струже преко равнице, где му брегови не сметају раввитку. Стеван је морао остати конзеквентан, тим пре, што и тако мора пропасти, лавирао или се одупирао. Његова је судба решена, већ по историји, а коректура песникова само је шкодила јунаку те тако и целој трагедији. Да ли је песник хтео тако, или је испало случајно, не знам. Ја видим само севршену ствар, и по њој ми ваља изрећи пресуду.

Види се дакле, да је цела трагедија у битности својој пуна недостатака. Песник, кад би хтво себи труда дати, те да је подвргне преради, и то битној, могао би од ње створити дело, које би ва сва времена одржало себи место и у књижевности и на говорници. Што је трагедија та имала свога спољашњег ефекта, то мени није ни најмање меродавно, нити су икад препохвални извештаји у нашим јавним листовима пореметили мњење моје о њој. Она има својих лепих места, може на православне родо љубе упливисати моћно, али то је све. На објективног посматрача неће она произвести други утисак, него Фрагментаран, што и не може друкче бити, кад погрешка лежи у основи, у битности. С тога сам и одустао од оцењивања омањих сцена, наиме пак од мотивације Стевановог лудила. Ја га држим за немотивираног, лошки неоправданог, а свакако невешто израђеног. + ба само слушати, шта Стеван не говори све.

психо-

Представа је била врло добра. Глумци су своје | попе приказивали с вољом, а много је допринело присуство самога песника, ког је публика изазвала И с наше стране нек му је признање на дару, труду и вољи. Само бисмо му при даљем делању желили више стрпљења, и онда смо уверени, да ће створити право песничко дело

од вечите вредности. М. С—.

Издаје управа српеког народног позоришта,