Позориште

ђе

М

Мефистофелес.

До душе, сласт је ово надземна! По брегу ићи кад је роса, мрак, Обухватити небо, земљу, да, Надувати се до божанства чак, По срчи земље елутњом мутити, Шеедневни рад у себи слутити, Уживати, већ не знам шта, у поносу, Растопити се у љубавном заносу, К'о земље те да ниси више син; Високу онда интујицију (се неким покретом) Завршити, већ не смем рећи, чим.

Фауст. Бре, срам те било!

Мефистофелес.

То ти с не свиди; Имате право, ту се стидити. Пред чедним ухом то је чудна реч,

сити»

Ал чедно срце тог се држи већ. Допуштам њему кад кад радост ту, Да живи тако тек у заносу;

Дуго му неће бити по вољи.

А ти си, море, веће уморен,

И, траје л дуже, бићеш изнурен У пустолову, страху, невољи.

Ал доста сад! Голупче твоје, знај, Заокупио чудан осећај.

Из главе тебе не мож избити. Тако те неће нико љубити!

(0 почетка суну љубавна ти жуд, Е'о поток бујни, кад попушта студ; У срце си је тиме ганјо,

А сад ти поток већ усануо.

Боље је, место шумом лутати,

Да престанеш већ једном ћутати, И младом, бедном чеду оном баш

| да љубав сталну награду да даш.

(Свршиће се.

ДВЕ ПН О а

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Марија Стјуартова“, жалосна игра у 5 чинова,

од Ф. Шилера приказана је 10. Фебруара о. г.).

Приказ ове жалосне игре неумрлог драмског песника немачког припада међу најбоље прпказе, које наша позоришна дружина изводи на позорници. Ту ти се сваки приказивач редом упиње из петиних жила, да одигра своју улогу по замисли песниковој. То и ваља. Тако треба свугде чинити, а понајвише у тако званим „клавичким делима“, која захтевају бољу спрему и улагање целе глумачке снаге, да се постигне потпуни ефекат. Г. Рајковићка знала је топлином својих осећаја задобити за своју Марију наше потпуно саучешће, а као Магдалина покајница. дирнула је сваког, који има осећаја за туђе јаде,

туђе болове. 7. Ружићка је умела краљицу, која.

ради по државним разлозима, достојно представити, а у врту, у призору с Маријом, као увре ђена владарка показала је и до дна душе увређену жену. У опште у њеној Јелисавети видео си владарку, која ради из саможивости, море и по политичкој потреби. Штета само, што је свој глас у јачим афектима мало опорије употребљавала. Г. Ружић је Лестра, тог придворника, који све ради по политичком рачуну, приказао мајсторски. Шривидна хладноћа његова претопила се у голему тугу, кад нам је речима, живо, као да својим очима гледамо, описао маријину емрт. ГР. Димитријевић имао је у свом.

љубо- | |

| Мортимеру и ватре и заноса. Велика штета што |га глас у трећем чину издаде, те је покварио илузију, коју смо с почетка, стекли били. Ј7. Лукић је био и сувише благ и тих Шрусбери. Истина, да је основна црта шрусберијева карактера сушта доброта, човечност, али то не сме бити ме"куштво. Г. Милосављевић (Борли), г. И. Станојевић (Џалет), Гђа Ј. Добриновићка (Ана. Кенедијева), па и сви остали учинили су своје, те је тако могла публика изаћи из позоришта задовољна. (Светислав и Милева, жалосна игра у 4 чина, " написао Ј. С. Поповић) приказана је први пут са |новом поделом улога у недељу, 12. фебруара 0. г. т паће епећ уледег, зећууапкепде безваЊеп ! Ре Бћ зјећ ејаај Чеп. баре Вћек велејећ помислио сам у себи, кад сам после двадесет и "више година поново угледао ову драму на да| скама наше позорнице, а помислио сам то исто, кад сам по прилично запремљеним | позоришних клупа разгледао лица, која ћешу редовним, обичним предста| вама, заман тражеити. У публици овога вечера | могао си видети многу старију госпу, како са | изразом пуног пијетета прати развитак игре, и "многог старијег занатлију или трговца, како очима пуним одушевљења, хоће чисто да прогута представу, — све саме типове, што су се | под утицајем некадање романтичне школе у нашој литератури развили. И самог ме је одвукао

редовима она многа страна

>

6)