Позориште

+

—>е+ 67 2<—

Пимеши прома оцу наше драме наову представу; а уз овај пијетет придружила се можда јоши та околност, што је предмет овој „жалосној КМ опен ма наше повеснице, што је ово дакле тако звани „народни комад“.

Нема сумње и неда се порећи, да су оцила нашег народног грба заиста магнетична оцила за српско осећање, да све, што народни тип на себи носи, некако друкчије одјекује у нашем срцу, него оно, што је нашем осећању страно, па ма нашем схватању и приступачно било, и неће оно, што је општег, козмополитског вначаја. Има у нашем срцу нека жица, која се само при приказу оваких игара потресе и заталаса. Осетљивост те жице тако је велика, да њу може свака околност, као: појав народног одела, звекет мачева, глас убојне трубе, народно име, весео или тужан спомен прошлости народне и многа друга узгредна и најмања околност да покрене, а одјек је њен тако снажан, да је она једна кадра груди гледалаца и слушалаца са за-| довољством да испуни. Кад би управа позоришна испустила дуже времена из вида ову врсту позоришних игара, ми бисмо поред свег могућег естетичког уживања, поред забаве, која би нас.

> | раздрагавала, поред моралних поука, што би их са позорнице попримали, морали и нехотице после неког времена осетити неку празнину у на-| шем срцу, — наше позориште могло би нам бити и најлепши и најзаношљивијн храм муза, али не би било српско поворшшите.

И „Светислав и Милева“ износе нам једну и то жалосну епизоду из живота нашег народа. Џисадц је своју драму назвао жалосном игром (трагедијом), али она поред свију својих дирљивих сцена није никако трагедија. „Светислав и. Милева“ су пропзвод младићевог заноса (16 Поповић написао је ову драму још као ђаку 2Д. години својој, она му је прво дело), прошз- | вод, који је поникао и сазрео под жарким не-| бом ондашње романтике, и тако он и није ни-| шта друго него мирна романтична приповест, која је изведена у дијалоге, а подељена у чинове и сцене. Писац је, истина, ову своју драму у зрелом добу свога живота, после пуних 20 година дана, поправио, али зар се даде поправити | и преудесити оно, што већ од своје поникли није носило клицу живота у себиг Кад бисмо наем рецензентском перу само мало маха дали, ми опемо могли изнети много крупних, основних и органичних мана, што сеу овоме делу налазе, | али тај посао не би сада имао никакве цели, јер | „СОветислав и Милева“ играли су своју улогу на позорници, имали су своју публику и вр-. шили су своју културну мисију. Данас се они појављују само као нека

каснијем добу и као оца драматургије поздравити

"прецизно и с вољом одиграо.

биљном достојанству прогрушаног паше. На ове

џићева (Милева) трудиле су се да нежним сли| кама својих улога што више живота улију, и

само очима пијетета пратити. У њему гледамо ми оца наше драматургије на његовом првом састанку са поворишном музом, који је састанак

уродио богатим плодом, да смо истог писца у

могли, п коме савтанку зацело и наше српско повориште има да благодари свој данашњи положај.

Ми можемо позоришној управи само захвални бити за ову представу, а да наша захвала није усамљена доказ су и оне силне сузе, што их је женски део публике при дирљивим моментима за време представе богато просипао, и оно умирено и задовољено српско осећање, што га је сваки после свршене представе собом понео.

Ми св надамо, да ће нам позоришна управа дати прилике, да се и од сада са Стеријом по кад и кад састајемо.

У овој „жалосној игри“ носе типови турски више драмског карактера на себи него Срби, којих се индивидуалности топе и разилазе у пехару хришћанске трпељивости, С тога је ваљда улога Бајазита и допала г. Ружићу, који ју је

Г. Динићу (Осман-плаши) имамо приметити, да строго дели озбиљне улоге од лаких и комичних. Фићфирићеска окретност не доликује о-

разлике и противности треба г. Динић добро да пази, како у кретању тела, тако и у покретима лица и у самом говору.

Овде морамо још и то приметити, да нам је упала у очи она голема разлика између сјајног одела Бајазитовог и одела турских паша. Царско одело треба да блиста сјајношћу, али зато не треба да су паше одевене у стареж и у прљеж. Да се на понови гардеробе ради, то се види, али ваљда би се могло још нешто више чинити него што се чини.

Гђа Ружићка (царица Милица) и гбрца Ха-

ово им је запста и испало за руком. Оне су | биле што су нежној половини публике суве из | очију мамиле.

„Да споменемо још само г. Марковића (Стевана), као носиоца једне од важнијих улога. Мирољубиви Стеван, коме ни писац није много енергије улио, био је у рукама г. Марковића и сувише благ и сентименталан. Мало више живости и окретности припомогло би г. Марковићу, да своје глумачке способности, које су запета у њему, што пре и што боље развије, и себе на уметнички ниво подигне.

Г. Димитријевић (Светислав) и остали са мањим улогама одиграли су своје улоге добро. |

сенка из прошлости, | | као спомен давних дана, и ми можемо то дело |

Издаје управа српског народног позоришта,

5

ви

по

+“ г +