Позориште

= 11 зеже-—

вотвори карактер, који је песник створио; иначе је само обична рутина, која спекулира на тренутни учинак, на моментани ефект. Разум, који схвата улогу не само као засебан продукт већ. и у свези са осталим улогама; фантазија, која уме да замисли, да репродуцира своју улогу, и то пред унутрашњим очима својим; способност, која је у стању ту унутрашњу слику у свим појединостима да оживотвори, — то су једини услови за глумовање. Макс Шаслер“) има у својој књизи велики одељак о глумаштву, и додељује тој уметности исти степен са осталим уметностима. И то с пуним правом. Није сваки глумац уметник, као год што није сваки мазало сликар, сваки стихотворац песник, сваки зидар архитекта, сваки резар вајар, ма да сви ти духови плтогша сепбит радо себи то красно име додају. Глумаштво у својој потпуности тако је исто узвишена уметност као и свака друга, и као год и свака друга, има и она својих специјалитета, врста и одељака.

Своју струку пак као такву, као уметност, схватио је и Тоша Јовановић. Каква ли је само разлика између Шајлока и Гајетана! Огромна. Па како ли су оба карактера у његовим рукама добили живот, живи живот у сваком ниту свом. Гипки бонвиван — чисто га и сад гледим како ли је мио и складан у његовом приказу!

Али поред уваженог госта нашег морамо и достојно признање одати и нашим глумцима, који су својом игром Гајетану тек праву пластику дали.

Заиста, м:: имадосмо правог естетичног уживања тог вечера. М. С—ћ.

ж) Паз Бузбеш дег Кнпзђфе ешулскењ уоп Ог. Мах Зећавјег. Шетро, УуЏћећи КЕмефлећ, 1882.

нНозЗоОвИ НЕ |.

# (Народно повориште у Загребу.) „Нар. Нов.“ пишу : „У романтично-драматичкој причи Халмовој: „Дивљан“ појавила се синоћ (9. марта) гђца Алма Стефановићева претпоследњи пут пред загребачким општинством, које је и јуче као и за пређашњих појава исте госпођице позориште дупком напунило.

У „дДивљану“ се нижу од сцене до сцене изрази млаког пи неразвијеног карактера, који је кривим и неприродним одгојем заишао на странпутице. „Дивљан“ је девојка одгојена као дечак. У њему је уз велику меру младачког пркоса, који тиранизује читаву кућу, и поред детинске злобе такођер нежне љубави, која се излева у великом одушевљењу за природне красоте, у необичном пријатељству за свога учитеља Марцела и напослетку у жарком полупцу, који

притиште на уста свога љубимца. Према тим разним странама дивљанове природе — која је, да како, само Халмове фантазије — има и глумица доста тешку задаћу, да правилно пораздели светло и да у свакој сцени истакне оне нијансе квази-дечакова карактера јаче, или слабије, које је писац по свом необичном замишљају овде више а онде мање интензивно употребио. Госпођица Стефановићева решила је своју задаћу, за почетницу готово тешку, у целини и већом страном и у појединостима добро. Уметничку слику „дДивљана“, какву смо до сада гледали од госпођице Краљеве, нисмо никако синоћ ни могли очекивати нити смо је видели, али је свакако гђца Стефановићева успела много боље, него што смо се надали. Уједно смо имали прилике јуче коначно утврдити своје мњење, да госпођица више нагиње сентименталном жанру, којем ипак не смета ако је овде онде и несташно-враголастих карактерних Флоскула: дакле баш обратно према уметничком жанру цењене наше глумиценаивке. То нам се тим више мили, што би наше позориште, кад би се гђца Стефановићева ангажовала, имало две силе за наивну струку, које би се изврсно попуњавале — дакако истом кроз време, док се гђца Стефановићева узмогне глу| мачком вежбом и студијом подићи до онога стуПи на коме је већ дуже времена њезина коле|гиница исте струке. Што нас је синоћ веселило, | беше и то, да се гђца Стефановићева већ заово кратко време, што се овде учи, знатно и у изговору поправила, те јој је шта више и интонација, већ боља и чишћа; кад би она тако напредовала, могла би се већ за годину дана одучити од своје одгојем проузрочене мане, а онда би главну тешкоћу у свом глумовању савладала. Ангажујте је зато одмах! Према том, што смо рекли, разуме се само по себи, да је гђца у трећем чину најбоље успела,те је сцена са Марцелом под дрветом била највише заокружена и најпотпуније изведена. Општинство је гђцу одликовало вишекратним изазивањем и многим одобравањем, а после четвртога чина, који јој је такођер веома

вићева красан венац и велику киту цвећа. Госпођица Стефановићева приказиваће још једном „Дивљана“ и онда ћемо се обазрети на цело њено гостовање општим прегледом.

Представа је и иначе текла добро, не рачунајући овамо и несклад господе епизодиста. Госп. Фијан (Марцел) имао је синоћ пуно добре воље. Исто се може рећи о гђи Сајевићки (мали дивљанова). Мању своју улогу одиграо је г. Мандровић (Петар) вештачки, а добри су билимпгг. Сајевић п Симић.“

Издаје управа ерпског народног позоришта.

добро за руком пошао, добила је гђца Стефано-

6)

Па