Позориште

је та драма, баш у таквом облику, не само оправ-

нас баш тако са свим непознат. Џа не само на- | пуштање девојке ћуди ради, него баш при са свим сличним околностима, при којима је Фуршамбол напустио своју првашњу љубазницу. Па. ни гледиште у приватном животу нашем не раз-_ ликује се бог зна како одфранцуског гледишта; ЈА је само та, што Француз то не таји, што брат Србин таји, а разлика, је и та, што је Француз у стању да тако један обичан догађај из живота пренесе и на позорницу и у роман, и то са одобравањем целога народа, а српски писац морао би се тог устручавати. Али не с тога. што се можда тако што у српском животу недогађа, већ са афектиране придерије наших сународника и сународница. Не мислим ја одобра-. вати онај корак даље, што га учинише Француски писци, износећи и браколомне случајеве на поворницу. То не одобравају ни Немци, ма да! су“ куд камо напреднији од нас. Али Французи одобравају га, и то са силних случајева у њих, па онда још и с тога, што таквог браколомног мужа или жену на позорници свагда стигне заслужена казна, као пример, који би заплаштио | од даљег експериментирања у том жанру. |

Морао сам рећи коју више о становишту те драме, јер је такво становиште на позорници у. нас још доста ново. |

ЏПлетиво те драме, као што сам приметио, врло је Фино. Радња у њојзи иде местимице ла- | гано, особито у. првим чиновима; алп што се. више приближује крају, све је живља, све је | интересантнија. У накнаду за то дати су нам Фини и елегантни дијалози и оштроумне реченице, а то нас опет тако везује, да чисто и не опажамо она места, где радња на који час застане. Али џисцу је стало до тога, да сваки карактер у драми прво добро обележи и мотивира како би се доцније њихова радња боље могла разумети, па онда и одобрити. Услед тога нам се и чини, даније ни једна реч излишна, и да

дана него баш са свим на свом месту. У њојзи немају главније улоге многе особе, па опет нас | цео склоп везује и занима. Сваки чин чисто је драма по себи, тако је промишљен и тако је вешто изведен. Да боме, да се при таком фином плетиву неда запамтити сваки нит; многи испадне из вида, многи се и не види. С тога и није чудо, ако нам наше природне очи често и засену, те нам не дође све тако до свести, како би требало, те да о целом плетиву чиста и јасна појма имамо.

Већ само та околност, да у драми нема правог неморалног човека, чини, да нам је симпатична. Фуршамбол је добричина, али слаб и попустљив, ато одмах разјашњује сав низ његовог делања. Корнелија је богата, уз то траљаво ва-

| одмах дру

| своју част.

| моралног гледишта не може одобрити,

спитана па још и ограничена; али она П Бча, чим увиди на каквом је путу, сад била. Шао њојзи доброћудни и слаби На шамбол није могао отворити очи, то није ни његова ни њена кривица; али она је одмах провидила, чим је ћуди њеној енергичан Бернард стао на пут. Луј. је прототип Француске богатије омладине, која поред лакоумног животарења чува Што је он хтео Марију да заведе, то није хтео да чини са рђавог карактера, већ в тога, што је то неко одомаћено гледиште у Француза. Џа ипак тај лакоумни Луј постаде са свим други човек кад му племенити Бернард растумачи положај његов. Бланка је обична девојка, и добра и лакоумна. Како ли се пак истичу према тим загонетним наравима карактери Марије Бернардовице п Бернарда. Ту је племенитост једина црта. Једини је Растибулоа неко теврдало; али он то ради, што не уме друкче да ради, што мисли, да његов рад може и сме да руководи само сталешко му становиште. Да се то сачисто то стоји; али се даје разумети, тим пре, што му је рад | некако рефлекторан, услед васпитања и гледи| шта његовог. У осталом, он је више епизодична |Фигура, и не утиче битно у саму радњу.

Што се тиче приказа, тај је био иза прву пред ставу врло добар. Глумци и глумице дали су себи

"баш труда, да то лепо плетиво лепо и изнесу на по-

зорницу. Г. Лукић (Фуршамбол) са свим је добро приказао неодлучан карактер своје улоге

Гђа Љ. Динићка (Корнелија) тако је исто одмерено изнела даму из плутократских ин Хоћемо да споменемо и лепу тоалету њену. Г. Димитријевић (Луј) био је у свом елементу. Већ елегантна појава његова, уз то и пола ноншалантна пола разметљива улога, беху од симпатичног утиска, а у ансамблу истицао се увек на укусан начин. Гђца Л. Хаџићева (Бланка) била, је мила појава на позорници, и то не само по себи, већ и по игри. Одмерену озбиљност поред прикривеног унутрашњег жара истакла је гђа М. Рајковићка (Марија Летелијерева) са свим до-

| бро. Племенито осећање поред све трагичне судбе

своје приказала је гђа Д. Ружићка (Бернардовица) на свој јединствени начин. Г. Ружић (Бернард) био је у игри својој као свагда ексактан и скроз ваљан. Г. Динић (барон Растибулоа) ни најмање није заостао иза свих споменутих. Г. Рашић (еермен) и. г. Љ. Станојевић (стари слуга) беху са свим добри.

Споменути нам ваља још и леп језик у српском преводу, а додати захвалност управи, што је још ове сезоне дала приказати ту лепу драму.

М. С—ћ.

Издаје управа ерпеког народног позоришта.