Позориште

—Еое Оееда

Марцело. Гле, како пристојно себи вас маше даље одавде: ал не идите с њим. Хорације. Не никако ! Хамлет. Да збори не ће; онда пдем ес њим. Хорације. Немојте, кнеже! Хамлет. За штог Какав страх Мој живот ми не вреди иглице; а душа моја, шта јој може он, јер бесмртна је као што је и сам2

Опет ми маше; — ево пођох с њим. Хорације.

Ал намами л вас, кнеже на воду, ил оној стени на страховит врх, што на дно мора стрмо пропада 2 Џа тамо да се страшно прометне, те ума вашег тим занесе власт у лудилог Немојте, пазите: и месту самом очајан је вид, без ичег другог, мозгу свакоме, тонућ: у бездан мора дебелог, што под њим бучи.

| Хамлет.

Опет маше, гле: —

Хајд пођох е тобом.

Нигде на свету није тако срасло позориште са друштвеним и породичним животом као у Шпањолској.

Није то тако ни у Француској, ни у Италији, а по најмање још у Немачкој.

Позориште у Шпањолској није само место за уживање, већ права животна потреба.

Шилер је рекао, да је позориште школа за морал.

Ако је тако, онда је Шпањолска, земља, која се тога закона понајбоље придржава. | У Шпањолској, где народ по вазда напаја своју Фантазију под златним, жарким зрацима сунчаним и свако вече одушевљава се најлешпим руменилом на западу, прпродно је, да је свет навикнут тражитинп промене у свакидашњем уживању.

68 а

А фе=> ет |

Шпањолска позоришта.

У

Марцело. Ви не ће, кнеже.

Хамлет. | Себи руке, ви! Хорације. Не емете поћ'. Хамлет. Мој усуд виче хој! чвретећи телу сваку жилицу силом живаца лава немејског. (Дух маше.) Опет ме зове; — пусте, господо! (Откине се од њих.) Учинићу га духом, Бога ми, ко с' усуди заступити ми пут. Ја рекох, даље: — Напред, ево ме!

(Оде Дух с Хамлетом.)

Хорације. Страховито га машта заноси. Марцело. За њим! Не ваља слушати га ту. Хорације. Хајд: за њим! Шта ће томе бити крај | ; Марцело. | Труло је нешт' у Данској држави. | Хорације. Помози Боже. | Марцело. | Хајжмо за њим, хајд ! (Оду. | (Наставиће се.)

Осећај и смисао за уметност, музику, пееништво сваком је Шпаљолцу нешто урођено. Са свим нехотице чак п сваки сељак пази на своје одело пи држање, да му и једно п друго што лепше стоји, па ма како било одело изношено, ма како он био спромах по оскудан. Јашећи на својој мазги, он је тако исто поносит као год удругих народа какав витез на најлешшем хату. Свака слушкиња певука. за послом, сваки продавач 'по улицама има своје особите мелодије, којима свој еспап хвали, нуди и препоручује. Сваки човек, свако дете, може се рећи, зна на изуст безброј стихова из омиљених им. песника и из познатих народних драма ји радо их наводи у разговору. Па тако јје и са позориштем. 'ТГо је прво уживање

а