Позориште

рок У НОВОМЕ САДУ У УТОРАЋ

30. АПРИЛА 1885, »љо-~—

сви ЏО З]Е

А о КР:

#2000 4,

Е де |

УРЕЂУЈЕ А. ХАПИЋ.

Излази за време бављења позоришне дан пут на по табака.

ОТА ј Дау је

друживе у Н. Саду сбагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је— Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

ОВГРОБ

Шала у 1 чину, од Милорада П. Ш.

(Свршетак.) .

Вратим се са овог пуно страдалног (

своја дубока „прикљученија.“ Или, ако ти

пута у Србију, у другу дилетантску дру-|је суђено, да си шаптач, као овај овде,

жину, у Неготин. Моје радости: постах, одмах, редовни члан! Помислите шта сам имао одмах играти: луде Турке, и беене јунаке. На репертоару: „Сан Краљевића Марка.“ Ко сретнији од мене 2 . Главна улога моја! Поноси се Краљевићу Марко! Пробе сретно прекужих. Дође судни дан, вече; још један час, па завеса у таван. Руке и ноге од једаннут лед ледени, а у стомаку — сладолед. Хладан и блед седим и читам улогу, која трепери у руци преда мном. Брже боље донеше чашу храбрости, — бездејствено! Још једну и још једну и готово ме изведоше на позорницу; саплех нешто језиком и клонем на гостољубиви патос, а срдита завеса — доле! Кад ме изнеше, дигоше завесу и извинише се: „Јавља се поштованој публици, да тејатор не може бити „због нешто“ ! Ујутру рано, чим зора заплави, вожд глумац Лаза с пртљагом се опреми, и похита, све колачки, из петних жила, док га потера није, „предварила.“

Мојих ондашњих мука ни у ил Блазу! Горе ми је било него нашем праоцу Јоакиму Вуичу „с храњавом преко Далмације, Кроације, и Славоније ногом.“ Шта ћете, п од власти се даје умаћи, али нема тога брата Србина, који се пзмигољио својој судбини. Ако ти је, море, суђено, да дуваш у овом оркестру, баци проклету Фортолију у сред Дунава, кад се пробудиш, виси ти над главом и свира тип, као у Минхаузну,

|двојином поширитг,

шаптаћеш, море, амина века! Тако и ја бегах од глумачке судбине, пи опет, у место својој кући, сподобим се једног кишовитог и магловитог дана у Чачку, код девет Југовића, где јеп богиња 'Галија своје привремено прибежиште саизволела изабрати. Моје радости: глас моје славе допрђо до ових веселих другова, и ја, с раширеним рукама, будем инсталиран. Ова трећа ера мојег глумовања беше ведрија и веселија од пређашњих двеју; ту ми се, први п,т, не у сну, него на јави појавио Бог Амор; али, на дивно чудо, с малим репићем! Снове не вежу тачни прописи митолођије ! Али срећа је готово једнодневна богиња, патуљак међу великим боговима. После неколико недеља дође народни празник — свечаност. Свечана представа! Позорницу је ваљало али тамо је нова соба над подрумом, без патоса. Наместисмо нове, истина лаке, али поуздане тренице

„Зидање бини“ завеса се диже; седимо, у дубљини, за дугачким столом. Озбиљно гледамо у цара и певамо свечано: „Да славимо крено име свето, крсно пме, Амоса пророка,“ кад вам ах! јаој!и помагај!... Страшни суд! Смак света! И земља, се затресе, пи луна помрче, и труба анђеоска заори се — бездна, ад, тма кромњешнаја! 'Гренице нашега света беху слабије од божјих, кврцнуле, и подрум испод наших ногу прогута нас својим влажним п леденим чељустима. И данас носим на нози

И т

158