Позориште

по

— бо дол» 59 арсољеј—

св. Стевана горња два комада преко позорнице. | 'ГриФковићева је „Избирачица“ довољане већ | позната и омиљена у нас глума. Од тринаест година амо, како је први пут овде била приказана, мал те није сваки пут била поновљена, кадгод се дружина бавила у Новом Саду. Па још ни најмање да је изгубила од привлачне евоје снаге. Глумци ју наши и глумице свагда живо и вољно приказују, а Триековићев бујни дух, што се онако јасно огледа у фином карактеризовању, занимљивим ситуацијама и живом дијалогу, што рек' бих чисто креше, чини сваки пут евоје, те је тако и успех свагда већ унапред сигуран. Ретко кад да ГриФковићевим играма шкоди нова подела улога, коју изазове промена у глумачком особљу. Брзо ти се то илако, што-но реч, уигра у њих сваки новајлија, јер ТриФковићевим приликама не треба мучног тумачења, тумаче се оне саме, јер је у њима живот, истина, прилике ву то, с каквима се е дана у дан еретамо, па да им онда не би човек кадар био дати израза! Тече то само собом; с вољом само пригрлити те слике па без по муке ето верна приказа. За чудо дивно ! Иначе приказивач улива живота, а овде као да речи и згоде оживљавају приказивача. Пола је дакле само заслуге приказивача у „Избирачици“, што је приказ текао екладно и био округао; другу половину, уверени смо, радо ће признати и уступити честитоме генију ТриФковићевом. Николићева јуначка позоришна игра по народној песми удешена и сувише је слаба и невешта работа, а да би још могло бити и речи о икаквој вредности. Разговор може бити само о уживању слушаочевом, кад му са позорнице дојекну лепи гласи — не Шлезингерове музике, јер је ту, осим осталог, рогобатне акцентуације доста и предоста за српско уво, него — течног народног десетерца; разговора може бити само о уживању гледаочевом, кад му са позорнице засијају дивни они ликови, што их је народна уобразиља створила онако узвишене и миле. Са та се два обзира једино даје оправдати приказ Николићевог мелодрамата, а са та два обзира треба и даље да долази у госте тако званој недељној публици. Само би ваљало, дасе у напредак мало мање осети стагнација у неговању певања у народном нам позоришту. Да су сретније прилике, ми бисмо ее и потужили, али овако — пружамо се према губеру и изјављујемо само жељу, да у том погледу буде боље; а да би могло бити боље, видило се и по доста складном ексекутовању завршног кора.

Ј-

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

# (Позоришне неприлике. „Добри пријатељи.“) „Нар. новине“ штпу: „У последње време било је |толико за замерку, да смо се морали уструча|вати изјавити своје мишљење. Тако представа шилерових „Разбојника“ дана 10. дец. 0. г., није подносила критике, а после ње и Сардуова „Домовина,“ приказана 13. дец. о. г., храмала је јако услед неких непредвиђених неприлика. Но за то нам је данас тим веће задовољетво,што можемо да одамо заслужено признање, целом особљу, које је суделовало у прексиноћној предетави Сардуових „Добрих пријатеља.“ Када смо ступили у дворану, поразила наеје празнина у партеру, аи по ложама. Видећи то, бојасмо се, право да кажемо, жалосне вечери. Али, на нашу велику радост, преварисмо се у елутњи. Представа је ишла, да не може бити боље. Уживасмо и слухом и видом.

„Добри пријатељи“ и сувише су познати нашем опћинетву и премда има у њима по неке претераности, ипак су верна слика оних неброј |намет-пријатеља, које видимо на сваком кораку — кад настрадамо и после штете научимо се памети. Ствар је дакле сама по себи увек сувремена и занимљива, а особито кад прође кроз сардуов драматски препарат. Па још кад се пажљиво игра, онда збиља човек мора уживати. Ми не знамо управо, у коме смо синоћ више уживали, да ли у пријазном поштењаку Толозану (г. Мандровићу) или у занесеној Цецилији (г. Сајевићки), којој је једино сметала незгодна маска, а према темпераменту улоге и сувише једноставна тоалета. Цецилија је ватрена креолка, то је гђа Сајевићка ваљала да има на уму. Па онда доброћудни Косад (г. Милан), лакоумни Морис (г. Фијан), који би требао да се са свим одучи од забацивања главе и њихајућег се корачања; и кита „пријатеља:“ Виње (г. Симић) са достојном му „лепом половицом“ (гђа Флидер), секантни Марека (г. Сајевић) и неотесани Абдалах (г. Савић) — сви су они били на свом месту. А кад додамо, да је и гђца Стефановићева знала да даде живота незнатној улози Јулије, можемо рећи, да је ансанбл био саливен као из једног левка.

17. дец. била је оглашена шаљива игра: „Огледало.“ Због болести т. Милана морала се навестити оперета „Апајуне.“ По подне међу тим око 6. сахата разболи се из ненада г. Лесићка. Усљед тога не беше више могуће импровизовати каку представу, те се тако морало тога дана позориште затворити.“

Издаје управа српског народног позоришта,

5 4