Позориште

— бода 13 «у сбљеј—

нашњим навикама, по нашем данашњем иекуству, не бисмо могли то ласно акцептовати. Мо-| рали бисмо све то узети за бајкуи за плод чисте

романтике — дакле за нешто, што не живи, што је мртво, што, може бити, није никад ни. живило. |

Па откуда опет тога животаг У чему сеј састоји тај, управо, неусиљени реципроцитет између нас и предмета 2 |

У истини; — у наравном, постепеном развоју свега, што видимо и чујемо. Све је психолошки тако основано, тако разјашњено, тако поступно и наравно дедуцирано, да ни највеће. чудо нама није чудо него просте последице. Историја страдања и карактер Марсела, чудновата појава делије-девојке Ренеја, њене двоструке нарави, њеног обрта и њене љубави — свеје то изведено тако истинито, тако појмљиво, да ми томе ни данас не можемо приговорити, и ако нам се по гдешто необично свиди. да основу, за мотор свему су узете неке од кардиналних истина, које се и данас међу светом налазе — моћ чисте љубави и правог поштења — па све, што се на том оснива, морамо и ми признати.

Али је још нешто на том делу, што нас задобија. Да се нечудимо појетекој висини и лепоти саме замисли, морамо се задивити необичној техници у изводу. Истина је, да је експозиција мало дужа, и да се протеже чак до у пети чин — то је већ морало бити по елементима — али ву и она и све друго до у најмању ситницу израђени ·необичном вештином и духовитошћу. Као што тикач на разбоју све тако удеви, да једним покретом своје ноге сваки кончић место добије; да се нлти нигде не замрсе; да му посао никад не застаје: тако је и Халм сваку особу, сваки карактер, сваку и најмању особину карактера, сваки случај, ако га | ту има, кроз и кроз спремио, да одговарају целини; да заједничким утицајем једно друго не паралише; да узајамним делањем изведу снажан, складан, уметнички ансамбл. Ко тако располаже са појединостима; ко зна, шта ће и с најмањом витницом ма сеегде она нашла; коме је све одмерено и екладно — тај је уметник у драмској техници.

ИМ што се тенденције тиче, има ово дело своје снаге. Она се, истина, не истиче, али смерно провирује у више прилика. И ту је песник био особитог Финог такта, па нам је није хтео силом наметати. Нема много речи о врлини и неваљалству, нема дидактичних декламација : све је радња са својим последицама. У Жерару но чист карактер, осећајно срце, поштену душу. Ренеј нам представља свемоћ чисте љубави, а Пјер вернога пријатеља и слугу. Историја оца Керарева наговешћује нам љубавно пожртвова- |

љ-

ње, тако рећи, до ексцева, а грофица Адела је

најпосле тушач материних осећаја, и ако на

путу заблуде. Та је заблуда добила своју за-

служену казан исто тако, као што су Жерар и

отап му дошли до свог заслуженог признања. (Свршиће се.)

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

(Први нонцерат нонтеса Ферари Д' днијепо. „Провинцијална.“) (Свршетак.)

Гроф дође, покаже своју композицију, Доротеа је одсвира на гласовиру, а гроф се већ био са свим „упалио“, и управ дође да јој руку привије на своје срце — кад ахг уђе муж, који је пре тога, привлушкивао. Гроф се упрепасти, али Доротса брзо се сети, да га позове „да види њихов врт.“ И муж хоће за њима. Жена га саркастично позива — ако хоће. Сирома Блинов мучи се — и хоће и не ће да иде за њима, али ипак остане и удали се са Мишом. Доротеа врати се с грофом, који, да јој покаже колико је љуби, „пао би им на колена — кад би она зажелела“. Она то зажели, и он е муком то учини. У том дође Блинов, гроф не може да устане, (За штог То није разјашњено, или је ваљда при прекраћивању текста превиђено, па ве и избрисало.) Дигву га — а Доротеа падне у наслоњачу, заценивши се од смеха. Гроф у чуду гледа, те се љути, што се ве њим играла таква игра, држећи, да је Доротеа била у договору с мужем и т.д. Доротеа хоће да се брани, муж „од свега тога ништа не разуме“, — али гроф хоће да им покаже, да је ипак кавалир, те да се покрај све те игре не сматра одрешеним од задане речи, већ обећава Блинову сигурно место у Петрограду пи остаје на ручку.

Тургењев није драматичар, и ако има драматеких покушаја. Он остаје приповедач у драматеким радњама, али веома духовит приповедач. Његова „Провинцијалка“ је управо подлистак у диалозима, но покрај свег тог (и кад би се још мало више екратила) „Шровинцијалка“ ће се увек радо гледати, а то је показало опћинство, које је особито било задовољно. Карактери су изврено цртани, диалози духовито изведени, + и ситуације имају доста комичности.

Мграло се е великом вољом. Г. Мандровић створио је у свом грофу Лубину изврстан карактер — карактер петроградеког кавалира. Госпођа Димитријевићка могла је мало мање кокетовати. Иначе је играла тако, да је Лубину збиља могла завртити мозак. Г. Сајевићу препоручили бисмо више достојанства. Такав, каквог је он представио, није руски „окружни чиновник.“ Г. Фрајденрајх је тачно изговорио своју улогу. Н.

Издаје управа српског народног позоришта.