Позориште

7

7

— боја 10 ерсбовј—

су им га преци заслужили; који само на тај рачун живе, господују, па и греше. То је, наравно, најпростије и најлакше — не стаје никака труда — и за то ће бити још дуго света, који ће се хранити маслом својих прадедова; који ће своје погрешке заклањати туђим врлинама;

И који ће се сујетно заносити својом колевком,

као што су се оно некад муве хвалиле, да су висока порекла: — да су из упљувака са стрвине неког арапског хата.

Томе, дакле, вађа лека: и ми из народа и они од соја ваља да се опамете. И нама и њима ваља сваком приликом пред очи изнети, да само рођење и празно име није ништа, и да се само иравој врлини, правом племству, правој заслузи ваља клањати. И нама и њима ваља показати,

да је врлина и честитост најјача баш онда, кад се сукоби са празним блеском и сјајем; са пустим предрасудама.

Ту племениту намеру има и Оне. Он је већ у више прилика залазио у бој за то начело, па и овим комадом казује то исто. У „Господару ковница“ изнео је сталешки сукоб у најживљим, па опет благим бојама, и извојевао је победу опоме, који је то доиста заслужио.

Путови, којима Оне овом приликом иде, јесу мало необични, али са свим „оправдани, Против свега што није лепо и добро има он само једно оружје — врлину. Против аристократске охолости; против ништаве надутости; против арогантне амбиције; против мржње и презрења; против подлог подилажења; против неоснованог сумничења; против јогунасте уздржљивости, истакао је он само једно — човека на свом месту; човека честита срца и душе, а раг зборите главе.

А је ли то доста 2

Оне нам је доказао да јесте. Дерблеј је карактер, коме сваки мора узмаћи, коме се сваки мора поклонити. Као муж не тражи своја права силом закона, не пузи пред предметом своје љубави, него сузбија своју страст и жртвује сву своју срећу за један идеал, — за част. У томе је тако узвишен, тако сталан и конзеквентан, тако разборит и праведан, да све око њега ничице пада. Две силе као што су урођена и одгојена гордост аристократкиње, и страсна љубав; „прве младости, топе се и нестају испред ејаја Дерблејевог као оно пролетни снег испред зрака сунчаних. Јогунство и стид уклањају се мало помало из ерца женина, и праве места поштовању, одушевљењу, па и страсној љубави. |; Сваким махом, сваком променом напушта Клара по један кутак свог окорелог света, што га је До сада у срцу носила, и отвара га другом иетинитијем и лепшем. Горди нитков војвода Блињи, надувена луда барон Шрефон, стоје као

пигмеји према диву Дерблеју; неоснована амбиција и сујета Атенајидина савија колена пред таким јунаком ; Октав воли и штује Филипа; маркиза крај њега постала друга; сестра га обожава; радници кличу своме господару; народ хоће да га бира за посланика; — а Филип покрај евега тога миран, трезвен и ходи путем, којим је пошао. Џа је ли онда чудо, да су ти вали запљуснули и срце Кларино; је ли онда чудо, ако се мржња и гнушање аристократкиње претурила у поштовање; ако се равнодушност женина изметла најпре у саучешће, после у љубомору, па најпосле у страсну љубав. Човек је, дакле, победио све: характер је свладао предрасуду, глупост, а што још најтеже, — и срце женино.

По овоме се види, да је пајснажнија страна овоме комаду пеихолошки заплет и расплет, и да их је Оне уметнички и природно извео. ИМ ако нам се у први мах чини, даје све некуд необично, и— тако рећи — побрано и неприродно, да, дакле, не ће на нас дејствовати снагом праве истине и верности, — опет на послетку морамо признати, да је све нашло евога пута и срцум разуму. Ми морамо увидити, да може бити таких карактера, као што је Дерблеј, а чим то буде, морамо допустити, да испред таких величина све пада.

И баш на Дерблеју нема много сликанога и идеалисанога. Има много људи од срца и разума, који би у таким приликама исто то чинили. Једно је што нам се чини, да не приличи таком карактеру, а то је она брза одлука, да прими руку Кларину.

Већ је теже протумачити обрт у природи Клариној. Писац је то и осетио, па није штедио срестава, да само јаснији буде. Чисто нас је тим изненадио. Осим непосредног уплива Дерблејевог нагла је читава војска психолошких разлога, да нам докаже тај „обрт. Ми се дивимо тој обилатности, и том дубоком познавању човечје природе.

Дивимо се и живахности и духовитости диалога Онетовог. Иде нам срцу и разуму као оно оку, сјајан ватромет, ал не оставља за собом мрака. Свака искра нађе своје место, где ће загрејати, потпалити или расветлити.

И техника је оригинална и духовита. Чисто заборавимо на нека правила и конвенијенције, те се безбрижно бацамо некој већој снази у наручја. Од срца праштамо и онда, где би друтој, нижој снази морали замерити. Шта више, као да не дође ни до тога: од заноса немамо кад ни замерати, ни праштати.

Према овоме држимо, да је наша публика уживала овога вечера, и да је јако захвална преводиоцу на таком послу. (Свршиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта,

о

-5,+

%

« +