Позориште

Ман а ће -- И О Пан а неа

бодова 9

га, што је њезину другу онако препао; каже му, да она никога осим Станка на свету не љуби, и озбиљно га пита, ко је он2 Станко јој се открива; и чувши од елуге, да иде више људи право к његову шатору, препоручи Марти, да најбоље пази Даницу, изиђе и улазиште на шатору затвори. Ови људи, посланици су, које је Иван-бег спремио, да сретну и да поздраве Станка. Шред њима су две добре војводе, старац Дејан и Перун. Дејан срчано поздрави Станка и у дужем разговору, опазивии збиља, да Отанко нешто смера, епомене му она писма, али га ипак охрабри, да ће му отац све опростити, чим он оцу на срце пане и своју погрешку призна. Дејан је благ у говору, ама се Станко ипак на то узјогуни, те најпосле исповеди Дејану, да ће он и све његове присталице к султану. На то му Дејан оштро одговори, и каже му, да не мисли, да је Црна Гора баштина његове куће, па га позива, ако хоће с народом — добро, неће лиг — а он нека одлази, куд му је драго. Све то не помаже. Станко хоће куд је наумио.

8 асОлеуј—

Дејан изиђе ван себе и назове га издајицом. Тргну обојица сабље. Станко се отме елугама из руку, навали на Дејана и смртно га у груди рани. Један из пратње прихвати Дејана на траву, а сви други појуре, да Станка на копљима разнесу. Перун голом сабљом посред њих стане и не дадне им, вичући им, да се тога прођу: „А. отац Иво нека му суди.“ — Дејан је челик-Црногорац. Он је најплеменитији углед, како се дому и земље господару служи. Вели, да је за те светиње савколики свој живот потрошто, па на часу емртном опет Станка заклиње, да се окане онолике срамоте, да свој род душманину не издаје, него да и опет буде веран син свога дома и народа, онда ће му руку целивати и своју му крв опростити. Убојица се на узвишене Дејанове беседе же| стоко трза, и навија се к Дејану, као да % каје и да хоће од њега проштења да

иште. Од радости се Дејан разабира, као да му није ништа, и још једанпут пита Станка, хоће ли у Турке:

(Наставиће се.)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Асунта Лвонијсва. Позоришна игра у 2. чинова, написао Адолф Вилбранд, превео Јован Грчић. У Новоме Саду први пут приказана 6. Фебруара о. г.). (Свршетак.)

__Али све да су појединости таке природе, да не крње лепоту најчистијег облика, сама заснова тога комада — љубав Асунтина и Алередова — не може се уврстити у оне облике, што их тражи чиста естетика. Нека нам опросте све лепе и младе удовице — ми смо им иначе од свега срца наклоњени — али млада и лепа удовица, која се и први пут из љубави удала, није са свим згодан репрезентанат за љубав у најузвишенијем облику њеном. Све да је лаж песникова реч: тејвађ дег зећбле Маћп ептуе“, нека није истина, да се само један пут може искрено и чисто љубити: опет држимо, да та друга љубав не може бити од оне узорите лепоте, као што је она Прва девојачка. И још да је Асунта Алфреда

„Мњ дет бпшћеј, та дета 5сћејег

____.-_-__. —-_.--___-

пре познавала, још да је први пут била удата за старца, или иначе за своју неприлику, могли бисмо се некако сложити с избором пиштчевим, |и таких је избора већ било. Али изнети жену, која једну љубав сахрањује и у гроб полаже, да се одмах другој у наручје баци, — па ипак тој |жени виндицирати потпуну чистоту срца — то је мало опасно. .. На том месту би много узвиИД стојала девојкаса првом љубави својом. Ако је већ требало мало нижих мотива за даље последице; ако је требало у тој љубави ватре |и страсти, да се узвисе над обичним схватањем женске чедности: онда је било довољно, што је писац узео ћерку јужних крајева, а не своју хладну и трезвену земљакињу. Дакако да би том променом драматик био још у већој невољи, како да оправда све друге, често необичне поступке Асунтине. С удовицом је могао бити слободнији : богатој, самосталној удовици су одрешене руке. ·.. Онјето и употребио, али је баш тиме окрњио од лепоте и чистине оне слике, коју нам |је хтео пред очи изнети.

ла

К.