Позориште

Ер аи

па

— 2 дома

ПН 99 и Фу

„Абунта“, дакле, ни по идеји, ни по лепоти својој не заслужује име правог уметничког дела. Ни идејом, ни лепотом не залази у дубину наше душе, него креће само разгранке наших живаца. Они, истина, затрепте, али само док утицај траје, а чим њега нестане, све се умири. Шта више, ми иза тога осећамо неки неугодан умор, као праву последицу чисто чулних надражаја, и то је оно што ми зовемо „спољни успех“.

И са драматуртшке стране не семе се „Асунти Леонијевој“ ништа више признати. Са тога гледишта је то дело драма мање уметничке вредности — склоп који и опет смера на „спољни успех:

Већ распоред и израда материјала није уметнички изведена. Не ћемо рећи да сам сиже није за драмску обраду, да је у њему много епских елемената, али се мора признати, да му драматисање није скроз чисто проведено. Одмах на првом чину види се, да нешто као олово притискује живахност и истинитост радње. Диалози

" отегнути, као неке придике, а пуни причања и

лирских одушака. Овобе се изговориле. . . изговориле, први чин траје преко 20 минута, па песник и опет нигде не нађе прилике, да оно искаже што је најнужније. Тек други чин без икоје радње мора да исприча, што се тамо пропустило, и тек трећи чин хоће да наговести, у

чему је управо заплет. Ту је радња већ живља, |

али се ипак по где где и опет спотакне о причање и празну декламацију. Чисто нам се чини, да је писац забораван, па да сеу невреме сети онога, што је пре морао имати на уму. Та га невоља гони чак и у четвртом чину, па кад се већ и сам тако заплео, да управо не зна куда ће, дао се у неку несмишљењу журбу, у неку чудну забуну. Стекло се све у један мах, а нема правога изласка, те опет радња застала. Из тог неопредељеног „Напсеп чпа Вапсеп“ избави и писце и нас — срећом — др. Клинтн својим доста прозаичним, али доброћудним признањем.

Џа и цртање карактера има приличних погрешака. Истинитост, природност, психологија и велика конзеквенција није баш најјача страна овога комада. То је већ сам писац осетио, па је тај недостатак хтео вештином прикрити. Како би доказао, да је природно, што се Алфред баш у Асунту заљубио, изнео одмах два дупликата таке љубави: причу Асунтину о њеној првој удадби, и младалачку љубав јадног Фабијана. Да поткрепи разлоге Емилове — јер се и њему чињаху слаби — створио је Фигуру Бругера, са жалосном судбином уметничком. Па кад су Емилови разлози већ тако утврђени, што их је онда и сам онако лако напустио 2 Зар је човеку од разума Емиловог довољно, да одстуни од својих начела само за то, што се Асунта пона-

+

|шањем евојим допала и вишим круговима) — и |то једном или двапут. И како је могуће, да од просте сељанке у један мах постане „дама од света,“ која ће знати стајати уз Алфереда и његову породицу. Па баш да је и то протумачено и пеихолошки основано, на којим основима, стоји онај други обрт: да ће она њега и као вештака појимати, да дакле не ће сметати вишим циљевима његовим и ако је за жену узме. Је ли то доста, што „Асунта“ обећава, да ће „дан и ноћ“ учити и радити, не би ли оно стигла, што је пропустила 2 Како то стоји према оном, штосе о жени ми мачки Бругеровој прича 2 За што није писац основе томе обрту дао већ у самом карактеру и назорима Асунтиним, него је с почетка и према Емилу, и према Фабијану, а баш и према дру Клинтну изнаша као обичну лепу жену са уским кругом и у осећању п у посматрању, па чак и са неком сумесом хотимичне или нехотимичне кокетерије 2 И зар је жар и љубав Клинтнова у сагласју са његовим карактером и са оним, што сам о себи вели А ако та љубав није тако ватрена, има |ди разлога, да се за њу живот на коцку меће 2 Па кад је већ у питању част и живот, би ли Американца могла наговорити жена, да погази "начела, која је с мајчиним млеком усисаог ... |Све су то чудни појави, или бар преципитирани 'обрти, који не одговарају природи, истини и пеихолошкој конзеквенцији,

Према овоме, ми нисмо одушевљени за „Асунту Леонијеву“ и за послове таке врсте, па ма из чијег пера долазили. Кад је нешто већ туђе, нека бар идејом, лепотом или техничким савршенством покаже, да је заслужилонашу пажњу. Наша позорница — на жалост — мора много брати са туђих “садова, али још то није највећа невоља, само ако се обазиремо, шта ћемо узбрати и пресадити. Тами то не узимамо крадом, да морамо мраком и кришом грабити, што дохватимо. Ето нам је цела светска литература на расположењу, па што емо се везали једне г

И публика као да не беше баш најодушевљенија. Тапшање и изазивање при отвореној сцени и при свршетку ишло је овога вечера више на рачун спољњег успеха тога комада, а још више на рачун лепе игре. Наши представљачи, сви редом, показаше овога пута и воље и труда, а и подела је била така, да је одговарала природи појединога. Не можемо рећи, да нас је г. Миљковић својом лепом игром изненадио јер ми у њега много полажемо, —. али морамо признати, да смо сад тек управо видели, шта би могао, да хоће. Шта; зна он то и сам, а не ко му је већ и казае.

Б.

Издаје управа српског народног позоришта.

-4