Позориште

7

—2о она 108 4ебовј—

зе 4

тедре — позорнице — на којој је он мајстори

господар. Ако се дозволи упоређење са најновијим појавом на уметничком пољу, он је Верешчагин драме, црта и најшкакљивије друштвене типове онако какви су, те суверено ствара и најневероватније ситуације, само да би те типове истакао у свима позицијама, да их тако рећи видимо од главе до пете, па чак се нежаца ни анатомеког ножа, да нам раствори њихову унутрашњост. Па ипак није онако Молијерски немилосрдан, да му се јунаци свијају, или чак да се сруше под бичем ругла и сатире, нити Димасовски социјални Философ, који, пошто је пустио, да прођу карневалијаде живота, посипље јунаке пепелом покоре и кајања, те их на мала врата уводи „пречишћене“ у живот — идеала. Сарду оставља опћинетву, да суди; он ухвати и хуљу, онаквог какав је, за кике, прикаже га па га пусти нек живи као што је до сад живио, мислећи ваљда: довољно је,ако се зло покаже, па нека га се људи чувају. Ја немогу бити универзалан лечник за све друштвене мане и боље.

Тако видимо у „Модерним малограђанима“, да Трабути ипак доспеју до Париза, а СентАндрејови могу бити задовољни, што су повратили усколебану породичну срећу и мир. Такон „Богомољци“ могу и даље остати — богомољци, кад им то чини задовољство и годи свету и џепу; ништа нечини што су им редови на крају „комедије“ мало проређени, вредна Серафина је ипак остала на челу и-вођа „доброчинитеља“, а особе а Ја Шаплар неискорењују се из нашег друштва ни отровом, а камо ли руглом и сатиром. А и добро је, што је тако писац урадио, јер ко би могао опстати на свету, кад би сунце и дању и ноћу светлило, или што би било од људи, кад би сви наједанпут постали анђели2 Људима би најзад досадило толико блаженство, па би од анђела силом правили врагове, а то би на сваки начин било много горе него ли, кад би од ђавола силом правили анђеле.

С тога можда пуританце и драматске моралисте неће потпуно задовољити „СераФина“, која за своју опакост и Фарисејство није на по. слетку ексемпларно кажњена, а њезин „верни пријатељ“ Шаплар остаје и на даље у кругу своје „делателности“, — али зар јеу животу другачије! Је ли у животу порок увек кажњен, а немора ли праведник често бога хвалити, да је само очувао русу главуг На сваки начин било би зло и наопако, кад од тога неби било изнимака, али било би погрешно, кад би се изнимке узеле за правило, и ми нимало незамерамо Сарду-у, што, живећи на земљи, неће да идсалише о рају. Ми можемо у овом случају само оцењивати „Серафину“, као што оцењујемо

какву слику уметника-сликара у колико је успео у цртању, и колориту и у распореду градива, те у том случају нећемо погрешити, ако „Серафину“ убројимо у ред најбољих Сардуових „комедија“, које ће успевати док јо позоришнога света, докле буде Бованжа, Серафина и Шапларда, — а тога друштвеног цвећа биће и онда, кад људи буду живели и на балонима.

„Серафина“ незаслужује да ју једе прашина позоришнога аркива, она почешће заслужује да се покаже у светилу позоришних светиљака, али тако исто заслужује мало брижљивије студије, него што последњи пут видесмо. Истина, разабрали смо, да је било неколико покуса, па ипак је представа у многом запињала, те ако се наш мукотршши Дашћарић буде увек онако напрезао као прексиноћ, сумњамо да ће моћи још 25 година потресати шаптаоницу својим снажним гласом.

Палму овога вечера однео је госп. Фијан као Плантрос. Са задовољством констатујемо, да нас г. Фијан од најновијег времена управо изненађује изванредном живахношћу и промишљеношћу у извађању карактера. Ми незнамо, да ли је прексиноћ био ико у позоришту, ко није уживао у његовој прексиноћњној игри, ико, који се није од свег срца насмејао. То је била управо уметничка трка између њега и г. Сај евића, који је као Шаплард био прави Сардуов „богомољац“. У њихову колу беше трећа вредна наша гђица Д. Фрајенрајхова, која је показала, да је неоправдан приговор, као да ми немамо у драмском особљу предетавницу за наивне улоге. Наша Драгица била је тако дражесна, Ивона, да је и сам писац неби бољом могао пожелити. Од осталих улога споменути нам је г. Милана, који је као барон Босанж јуначки савлађивао костобољу и г. Бранија, који је као адмирал Монтилак опет савлађивао осећаје ва достојанством. Гђица Перисова учинила је као Серафина, што је била кадра. Г. Анић није марио кретати се онако без осећаја као Роберт ; он се једино у четвртом чину приближио карактеру улоге. Гђица Стефановићева одвише је запињала, као да се није умела наћи у улози Сулписе, а гђа Рајковићка-Димитријевићка могла је мало јаче иетакнути констраст између љубави према мужу и наметнуте јој „побожности“. Истина, тои није баш знатна улога, али за уметника је и најнезнатнија улога вредна студија као карактер.

· Ошћинетво је са задовољством пратило целу представу, а ми смо уверени, да ће „Богомољци“ увек имати захвалне слушаоце, само други пут нека се тако често незапиње.

ЈУ Загребу. о ВЕја-

Издаје управа српског народног позоришта.

(о

ЕН