Позориште

1 а

—еоола. 119. сробесј—

Али то није чудо. Већ основа „Маркове Сабље“ је така, да мора неодољиво дејствовати. Износи нам најлепше — управо песнички — узвишено па опет зато стварно схватање онога, што нас се свију мора тицати: тумачење и прорицање наше народне судбине. Бистар разум и жива машта нашега народа исплела је песмом и причом алегоријску слику јунака и човека велике снаге, особитих врлина, ал и замашних по: грешака, па је надовезала на њу симболичку бајку о његовој смрти и његовом васкрсу. Тиме је хтела переониФиковати снагу, борбу, погрешке, страдања, надања и жеље своје. Та алегорија је, дакле, израз свега онога, што је наш народ за пет стотина година осећао, мислио, радио и желео; она је конкретан представник народног уверења, а уједно и начина, којима се у борби за то уверење служио. Она је песнички увијена, алт опет зато жива слика нашег заслуженог и незаслуженог удеса, паше снаге и врлине, наше слабости и немоћи, наших погрешака и страдања, наших лешших тежња, и 6ољих дана, нашег препорођаја и ускрса. Она је управо језгра целог нашег народног живота и рада, па према томе и верно огледало будућности наше. Она нам је саветнаца и учитељица; она нам је веровање и утеха; она нам је катихизис народних идеала; она нам је политични и социјални тестаменат вековног искуства.

у кратко: она нам је наговест велике народне драме, која се тек довршује.

Из тих лепих и богатих основа, што их је народни дух у скромне облике завио, изишао је уметнички створ. Из народне алегорије у песми и бајци постала је уметничка алегорија опредељенијих, чвршћих облика. Реч и овећај добио је своје тело, свој видљив израз; а мисао и идеја своју основану потврду. Што у народној алегорији беше тек наговештено, то је у уметничкој добило свој јасан облик као узрок и поеследица. Што смо песми и бајци само тек на реч веровали, то смо овде сами доживили. Што је тамо прича и гатка, те нам само машту и мисли занима, то је овде конкретан живот, у који смо се ми и душом и телом уплели.

Према томе је наравно и већи утисак. Сад тек све разумемо; сад тек одговарамо на све оно правим одговором. Пред нашим очима ее стварају векови; ми смо савременици и очевици свему, што ве за то време збива, пасе као непосредни учесници и показујемо. Свака појава увуче нас у свој колосек, свака изражена мисао освоји нас тако, као да је наша рођена. Нас неодољивом снагом носи онај живот, што нам га је уметник пред очима створио.

Па је ли то онај исти, што га и народна, песма и бајка само прича и наговешћује. Да се

+ ~

уметник није огрешио о коју слику, о коју мисаб, о који смер, што га је народ вековима створио 2 Је ли уметник разумео дубину народне душе, или је тек са површине захватио па нам то износиог Је ли проникао народно предање баш исто онако, како га је сам народ засновао, и је лига као прави мислилац, песник, уметник и веран еин, опет своме народу предао не само неоскрнављено, него још и у лешнем, потпунијем и узвишенијем облику, не би ли га радије примиог Је ли снага, воља би интенција уметникова стигла и оне тамне смерове, што их је сам народ у овој алегорији означиог „Маркова Сабља“ разумела је народ потпуно, и није се ни о што знатно огрешила. Песник је запшао у дубину душе народне, слушао је сваки откуцај срца његова, пратио му и тамне путе, те нам отуда донео све оно, што беше тек у полу изречено, или само наговештено. Зналачком руком одабрао је најглавније моменте из наше повеснице; створио из њих уметничкодивне, живе слике историчке верности; пропратио их зрелим и искреним мислима, основаним на дубоком проницавању целокупног нашег народа у прошлости и будућности; свезао их везом, у коју и сам народ радо верује и ако је Фикција; идеалисао их исто онако, као што их је и само народно предање идеалисало; додао им је уметничка срества, која потпуно одговарају духу нашега народа; — те тиме створио уметничко дело пуно истинита живота и узорите лепоте; пуно зрелих, дубоких мисли и родољубивих, искрених осећаја. (Свршиће се.)

СИТНИЦЕ.

(Ваља огледати.) У неком лепом женском друштву нашао се пре неки дан и неки наш глумац, ком је критика пребацивала, да не игра добро за то, што се не удуби у дух улоге своје. Бледи и незадовољни глумац поче се горко јадати: „Данас није вредно глумовати. Критика све сатире. Да играм као Герик, Кин или Талма — не помаже ништа: критика ће опет рећи, да не ваља!“ На то ће једна госпа из друштва рећи пораженом глумцу: „Па то ваља огледати, господине !“

(Тужба глумца-ловца.) „Не знаш, брате,“ рећи ће наш познати глумац-ловац, „како је лов ђаволект екупа забава. Кад узмем у рачун барут, олово, трошак, дангубу, обућу — стоји ме сваки зец најмање 5 Фор. — „Е, онда захвали Богу“, — одговориму наш са својих досетака, познати глумац, „што веома ретко уловиш ког зеца!“

Издаје управа српског народног позоришта.

уто

-5 +