Позориште

ес

— беде 188 бробосј—

„Љубав и понос“ — у оригиналу Мате | де фотве — једно је од најбољих Оне-ових дела, које се данас, са сјајним успехом даје скоро на свима европским позорницама. Кад се први пут у Паризу престављало, направило је читаву сензацију, и само у Паризу давано је до сад близу 400 пута. Ово дело најочигледније доказује у колико је писац психолошки испитивао развој људских особина, што његови карактери, пуни живота, најбоље сведоче.

Сви карактери испали су писцу сретно за руком, тако, да и не морамо много о њима ми. слити, па да их разумемо. |

Преводилац, који је увек имао добар укус, заслужује признање, што је и овим драгоценим комадом обогатио позоришни репертоар; само се чудимо, како је могао он, који уме тако лепо ерпеки да пише, допустити, да у комаду 0стану речи као што су „фатално“, „амбицијозно“ и др. при свем том, што у српском језику има згодних речи за те изразе, а и онако их већа половина публике не разуме.

Публике није било онолико, колико овај комад заслужује. Махом је била заступљена, интелигенција. Чудновато! Наша публика јако

грети, што пропушта овакве преставе, у којима јој се пружа прилика, да се душевно наслађује.

Игра глумаца била је у опште добра,“

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.

(Нарцис.) „Хат. Хоч.“ пишу: „У суботу 27. марта о. г. видесмо опет Брахфогелова „Нарцива“. Представа у главном није се разликовала од пређашње. Госп. Брани настојао је, колико је могао, да задовољи тешкој улози „Нарциса“ и ми би смо се радовали, да је у томе боље успео него последњи пут. Права драматска рад-

ња „Нарцисове“ улоге и сувише је ограничена за јунака драме, он се креће као Фигура на шах-дасци, сам не подузима никакву акцију, у њему нема трагичне кривице. Моћ његове. улоге (не радње) лежи у стицају ситуација Ц његових личних особина - – те према томе ништа | тако није на штету улоге као — монотонија |

гласа, која се код г. Бранија опажа и сувише. А човек, који цео свет заједа и ни на кога не | узима обзира, — не може да буде кроз и кроз сентименталан и елегичан. Код г. Фијана (вој- | вода Шоазел) констатирамо, да је усавршио своју улогу како у целини тако и у поједино-| стима. Призор код краљице могао би бити бољи, | али за то насје управо задивила мимика, и игра при причању маркезе Помпадурке, а исто тако и у последњем чину.

Тђа Ружићка-Строци (Помпадурка) и Рајко- |

вићка-Димитријевићка (КинолФова) биле су вредне својих улога. — Примећујемо озбиљно нека се у будуће пази, да радња на позорници хармонира са говором. Тако н. п. Дидеро у почетку, споменувши згоду са Нарцисом, вели друштву: „Та немојте ме угушити.“ Пре тога би требало да су га сви салетили, захтевајући, да им каже како је било, међутим нико му се није био приближио, а он ипак каже: „Немојте ме угушити.“ Није ли то смешног Помпадурка се окреће говорећи : „Господо моја,“ а господе ни од корова, тек после улазе један по један. Било је још таквих нескладности, које се неби смеле понављати.“

СИТНИЦЕ.

# (Необична гозба.) Пре неколико дана давао је талијански глумац Оресто Бонкарони необичну гозбу, пошто је оздравио од дуге и тешке болести. Сто је био постављен у некој врсти мртвачких кола. На столу горело је 12 великих воштаних свећа. Столице су биле од црних мртвачких сандука начињене; столњак и убруси беху с крајева црни, украшени црним везом са мртвачким главама. Слуге му беху обучене као

гробари, а сваки гост добио је при уласку црну ман-_

тију са капуцом, коју је обукао, и велику воштаницу у руке. Соба је била црно намазана, и украшена знаковимасмрти — једном речју, соба је била претворена у мртвачку капелицу. Међу говтима, беху први чланови глумачког талијанског друштва Пијетробона, које гостује у Турину, и чланови Француског глумачког друштва Мејнидијеса, интенданти ових друштава, многи аутори, новинари и који се заносе за уметношћу. Јело се доносило из суседне собе уз пратњу хармонијума и оперних певача, који су певали погребне песме. Уза све то кажу, да је ова гозба реконвалесцента, који је већ на умору био, врло весело и задовољно проведена.

(Варошанна на стрњици.) Неки економ ожени се из веће вароши, па после свадбе и весеља одведе своју невесту кући у своје село и одмах изиђе с њоме, да јој покаже евоје њиве, ливаде и осталу баштину. Кад пођоше преко стрњике, млада невеста узвикну зачуђено: „Гле! Никад Хо сад нисам видела како расту жигице!

(Масна боја. „Хоћеш ли, да те насликам

поеном или масном бојом 2“ —=запита сликар неког веома мршавог човека, који беше дошао да се слика. — „Масном бојом“ — одговори мршави:

„не бих ли барем на слици изгледао што год дебљи |“

Издаје управа српског народног позоришта.

(51

ИЕ