Позориште

— беба 191 сробој—

епосом „Нибелунга“, али да неком данас падне|вечеру! Онда би била бар једна корист од нена памет писати што налик на то, прогласили знања улоге.

би га може бити лудим Тако можемо рећи и Овом приликом споменућемо нешто у поза нека дела Молијерова, кога естетичари нази- гледу начина превађања. Није првина да се код вају Шекспиром комедије, у чему много и не- нас Француска (а на жалост и словенска) дела греше. Али Молијер није био само ПА превоју в немачког. По екладу речи, које писац, но и глумац и полемичар, те је много од чуемо на неколико места у „Скациновим лакрдисвојих тридесет и две комедије, које су по њему јама“, рекли бисмо даје ово преведено са немачостале, писао које ради себе, да има „захвалну ког превода, или да се г. преводилац служи и суулогу“, које да и смеје оне, који су дизали више несношљивим германизмима. Ако је ово грају на његове карактерне комедије. Његове прво, онда је такво превађање сакато и изопаукупне комедије вредне су подједнако за лите-|чено, те неби смело да се трпи ни код дру тих, рарног. и културног хисторичара, али да ли све а камо ли код дела класичних писаца. Ако је од реда вреде да се и данас приказују, и ЈЕ ли ги случај, — онда зашто се при при-

на нефранцуској позорници, то је питање, 0 ком | мислимо да неможе бити препора. И Калдерон је написао неколико пута више глума, него што је написао Молијер, — и он је своје врсти кла- | сичан писац, али сумњамо, да би се нашло икојег | шпањолског, ма како патриотског позоришта, које би данас приказивало еве Калдеронлве > глуме. У ред таквих глума, које имају вредност само са литерарне и културне хисторичаре спадају и „СОкапинове лакрдије.“ Да ли је то опћинство унапред осећало,; те је позоришне било онако слабо посећено, премда је била недеља, незнамо; али свакако мислимо, да је то вече било изгубљено не само са Финанцијског но и са уметничког гледишта. Очевидно је, да је комад

писан ради једне једите ито и сувише драстичне |

Скапинове улоге. Етичка страна јунака ове. комедије можда је за Молијерова доба имала и своју еветлу страну, данас се о томе могу причати анекдоте, али гледати је на позорници нипошто, ни под заштитом Молијеровог ауторитета. А најмање може бити „комично“ батинање ч0века, који је сакривен У врећи, и то сакривен по превари — па макар да је тај човек 1 гори него што је Жеронг. Решавање „заплета“ пак зацело нико неће узети с озбиљне. стране, ту се збиља завршује „комедија“.

Миелимо, да би било сасвим излишно потање разлагати „Скапинове лакрдије“, које су се одавно склониле са поворнице у тишину научењачке књижнице, јер сумњамо, да Ке Скапин залакрдијашити још који пут на назиој позорници. Нека би драматека вредност тих „лакрдија“ била и највећа, тај се комад код нас неможе давати и због тога, што немамо приказивача за Окапина. Г. Антон се, истина, у недељу _ евојеки мучио да лакрдијаши, али му није ишло од руке онако, као што смо свикли од г. Антона у другим лакрдијама. Иначе се чуло, да је Г. Дашчарић још увек при гласу. Кад би човек могао битиесит од гутања речи — како би мноти од г. г. приказивача уштедили трошка на — |

а то непази, те се непоправи пре но ша се даде на преште2 | У Загребу.

| — 29. марта о. г. скоро пред празним |гледалиштем приказивала се Димасова драма „дениза“, што је и опет један доказ више, како а за уметност заузето оћинство може н. п. |» Б ака просјака“ слушати и по десет пута уза|стопце, док и најбоља драма долази у опасност, да се већ четврти или пети пут одиграва пред празним клупама. Можда је томе донекле такођер узрок, што наше опћинство није викло,

у понедељак ићи у позориште. У Загребу. НН.

СИТНИЦЕ.

(Људавно – писмо граматичарево). предавач граматике написао је некој девојци, коју је заволео, овако писмо: „Срце моје у вокативу ! Опрости што сам тако елободан, да ти учиним предлог: да ме узмеш као адјектив твога субјекта. Ја ћу се осећати у суперлативу сретан, ако ти оштатив мога срца претвориш у индикатив. Ја знам, да нисам ни прво, на друго, КЕ треће лице мушкога рода, које је желело, да |му ти будеш именица, или глагол. Али знам и то, да те множина не љуби толико колико те љубим ја. Јест, ја ћу те љубити докле год устраје и једна партикула од мене! Никад не ћу пустити никаква непријатна гласника о теби. Не ћу говорити ни у императиву, него ћу но твојој вољи бити свакад у пасиву. Не ће бити ни један начин, где се не ћу владати по свима твојим правилима. Ни у садашњем ви у прошлом времену немам ја ни једнога акузатива, да нисам човек од тврде речи. Ма у којој врсти био твој одговор, твоје име биће инФинитивно мој номинатив, до великога аблатива евих ствари на свету. Молим те, одговори твом простом 06јекту, али не у неодређеноме начину нити с уклицима.“ Некакав

Издаје управа српског народног поворишта.

ву

— - 5