Позориште

се доврши стара сезона, која траје до евршетка месеца септембра. Управа чува новине за нову. сезону, па ће нас ово неколико дана хранити, погревцима. О тога и није потреба, да о свакој вечери говоримо посебице, него ћемо напоменути само догађај, знаменит за нашу драму, а то је појав нове најивке. У „Језујити и његову питомцу“ изишла је пред наше опћинство најивка гђца Брандобранска, која. је до сада била чланом новосадскога позоришта · Значај самога младог барона тако је неприродно и недотерано цртан, да треба особито врене глумице, која ће сакрити сва рањава места тога значаја. Гђца Бандобранска много се трудила, да задовољи, па радо признајемо, да јој је то на много места пошло за руком. Нонисмо видели јединственог, екладног, потпуног приказа, него само низ што бољих што горих призора. Госпођица не треба да се боји тога. Није то давно, што је изишла на позорницу, а поред тога је још тако млада, да ће имати доста згоде и прилике, да се увешти. Тако ће се изгладити сви оштри бридови, који јот епутавају приказ њен, да ће се од дана у дан више примицати природи, која је једини и најбољи узор уметности. У гђце је без сумње много дара за најивку, много темперамента, а уза то је стаса и обличја за позорницу веома згодна, па ми ни часка невумњамо, да ће госпођица за коју годину ностићи цел, за

којом. иде. Дотле ће свакако, учећи и гледајући боље угледнике, морати настојавати, да савлада све недостатке, који јој још кваре и помућују склад приказивања. И дијаманат треба брусити, да буде збиља вредан и угледан урес људски. Овобито препоручујемо гђци Бандобргнековој да гледа на згодну модулацију грла, јер јој је говор. гдешто оштар и опор. Од срца се радујемо, што се хрватска Талија закитила таким свежим листом, а и опћинство је живим пљеском показало колико се томе весели, јер је већ и најоптимистичније пријатеље нашега глумишта подишао голем страх, што је тако мало „подмлатка“ на нашој позорвици. Гђца је одмах оевојила симпатију опћинетва, које је видело, да је глумица, ако још и неизвеџбана, а оно свакако даровита. С тога не знамо, за што су нека господа ематрала потребним, да приреде клаку. Могло би се то сматрати каквим намећањем мњења, а то би могло говнођици пре шкодити него користити.“

(Стеван Деснашев.) Наш славно познати певач Стеван Дескашпев, члан хрватске опере, певао је у краљ. мађарској опери у Будим-Пешта у „Кармену“. Управа га је била позвала, да види, би л би могао заменити досадањег лирског тенора Паулија, који се повлачи у мир. Деекашев се допао. Као што јављају тамошњи листови, пошло му је за руком, да одговори ево-

У 5

— бо 218 иасбовј—

ме задатку изврсно. Глас му, истина, није. јак, али је умиљат и леп, а што је најглавније, кад

пева, пева с осећајем, па за то је као створен.

за лирске тенорске партије. Листови мађарске престонице хвале му још и добар изговор мађарски. и ЧЕШКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. · (М. Ружећка Строцијева у Прагу.) „У1епас“ пише: „Управо смо се од срца зарадовали, кад смо чули, да ће врланаша трагедкиња у Прагу бити

гост у неколико драма. Веселили емо се, јер смо ·

желели чути, што мисли о нашој уметници прашка критика. и опћинство, а још више се тога, што сматрамо потребом, да се и аустријски

Словени што више упознају. Ваља признати, да

Чеси на том пољу раде највише. Праг је одавна огњиште, из кога су вазда врцале искре еловенске заједнице. Праг је још и данас најзгодније позориште, где могу Словени наше монархије упознавати један другога, а и свету показати, шето смо привредили на културном и уметничком пољу. Чеси су прва стража словенске идеје у монархији. Чеси високо дижу ту заставу и око ње скупљају сва она словенска племена, која, нису заборавила на порекло и будућност своју. Тако, ето, отварају сада Чеси осталим Словенима врата свога краснога храма уметности, Ми се Хрвати можемо поносити, да се хрватска реч прва чула уз чешки говор сва, позорнице „Народнога Дивадла.“ Госпођи Ружићки Строцијевој прво паде та част у део, да у свом материнском језику гостује у чешком глумишту. Прашке се новине надају, да ће иза Хрватице изаћи на скоро на њиховој позорници заступници и осталих словенских племена. Наша је глумица до сада глумила у сардујевљевој „Федори“ и у онетовом „Талионичару“ (Господар од ковница).“ Приказујући Федору, умела је Ружићка-Строцијева ванети опћинство прашко својом елеганцијом и крепкоћом у приказивању, тако, да су је осамнаест пута изазвали и цвећем одарили. Критика.

особито хвали промишљен и познат приказ свих

и Финијих ситница у значају Феодорину. Као Клер доживела је уметница сличан тријумпо. Критика је и у овој драми мното хвали. Чеси су нашу уметницу дочекали тако љубазно, да мислимо,да би управа нашега глумишта на сваки начин морала позвати у Загреб на неколико вечери какога одличнога члана прашкога „Дивадла,“ на пример Скленаржову, да вратимо браћи мило за драго. Та уметности је правој најпречи задатак, да у грудима људским распирује топлим зрацима својима љубав према свему, што је добро и лепо, а зар има што лешше и боље до влоге сродне браће, која једно другог требајуг“ Издаје управа српеког народног позоришта.

драматске.

з/

ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИЋА У НовомЕ САДУ.