Позориште

–

елива светлост истине од мисленог, бољег дела народа, те се одатле штри по целој држави у блажијим зрацима. Правије вавести, разбистренц начела, чистија чуства теку одавде кроз“ све жиле народне; нестаје магле варваретва и мрачне празноверице, ноћ бежи испред победне светлости. Од толиких красних плодова боље позорнице навешћу овде само два. Како се то тек од неколико година поевуда трпео религије и сектед! — Још пре него што нас је застидио- Чивутин Натан и Сарацен Саладин, проповедајући нам божанску науку, да чак ни оданост Богу не зависи од наших елабости према Богу —- још шре него што је Јоепф ЛП завојштио на страховиту хидру побожне мржње — усадпла је позорница у наше ерце човечности благост, ужасне слике помаме поганичких свећеника поучите нав да се клонимо релиђијозне мржње — у. томе страшноме огледалу опрало је хриш-

ћанство своје прљотине. ба истим таким еретним успехом војевало би се ва позорнице и против заблуда у васпитању; смемо се надати комаду, у коме ће та значајна тема бити обрађена. Нема ничег у држави, што би по последицама својим тако важно било као васли-

' тање и опет ништа није тако занемарено, ништа

није тако неограничено препуштено таштини и

лакомислености грађанина, као оно. Само би

позорница могла износити нам несретне жртве занемареног вавпитања у еликама које нас гану п потревају; ту би ве могли наши очеви одрицати евојих тврдоглавих начела, а матере наше могле би се учити, да паметније љубе своју децу. Лажне вавести заведу и најбоље ерце васпитачево, а зло буде тим веће, ако се још и методама размећу те нежну мазу у филантропинима по стакленим баштама баш системат-

еки упропашћују. (бвршиће се)

– узев

лис

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Господека сиротиња“, позоришна игра у 4 чина, написао Г. Чики, превео Урош Топонарски, приказана дне 6. (18.) јануара 0. г)

Чикијеви позоришни комади постали су врло омиљенима код наше позоришне публике, која као да више нагиње, — што је јако добар знак — здравој реалистици, него сентименталној романтици. Типови и карактери Чикијевих комада извађени су из живота, а не из фантазије, и гледајући њихово кретање, њихов живот на поворници, чини нам се, као да сусрећемо наше знанце и да присуствујемо репродукцији призора, што смо их већ негде видели или доживели. СпециФично мађарских облика у Чикијевим комадима не ћемо баш премного наћи, јер досада и не има у животу премного такових чисто мађарских облика друштвенога живота, већ су то већином домаћим бојама преиначени космополитеки типови, карактери, призори и ситуације, које је ведри дух Чикијев прелио свежим хумором, што се увек креће у границама естетске пристојности, те по готово никада не прима Форме баналности или бурлеске, а што је најлешше, види се, да је дотични и комичии израз или ситуацију створио моменат, да није било

касе

| намере, под сваку цену рећи нешто, што иза| зива грмљавину смеха. Природност ситуација и

појединих речи и призора је једна од најбољих страна неоспориво јаког драмског талента Чикијева. Али по готово још више вреди, што он знађаше мало не увек, у сваком комаду, био он више комичне или трагичне садржине, размере међу хумором и озбиљношћу тако удесити, да је у његовим комадима светило хумора и сенка збиље тако вештачки раздељена, те се може рећи, да је у том био управо уметник, који је то вештачко испреплетање хумора са збиљом научио од највећега у том погледу узорника Шекепира. Очевидно је, у Чикија је било рођенога дара за естетско разумевање и стварање. Он је Финим осећајем увек знао хумористиком запречити, да сентименталност које ситуације не пређе у болесну патетику, и 06ратно, да збиља држи хумористику на правој мери, како ве не би хумор претворио у предрастичну претераност и бурлеску. Често пута, када се већ бојимо, да ће грунути и против воље и жеље суза на око ради неке хиперсентиметалне ситуације: један комични израз, једна реч заустави сузу, или је преполови ведрим просевом хумора, као кад изненада еунце про-

~ >+

—

+ и