Позориште

ПР 5

бије кроз таман облак, и нама је чисто угодан и драг тај „пел-мел“, та мешавина, то преплетање хумора и туге, увек у прави час, у згодно време. Чики је реалиста; у својим комадима пази он више на истиност и вероватност карактеристике појединих лица и ситуација, него ли ли на строгу драмску технику и техничко укалупљивање појединих чинова. И он пази донекле на тако звану постепеност драмске радње, али више му је до вероватности, него ти до те градуације, пак зато се код њега често догоди, да је гдекоја ситуација према строгим драмским правилима или прекасно или прерано дошла. О језгри, о духу драмске технике ипак се и он ретко огрешује. У осталом већ је јасно, да је модерна реалистика донекле с пуним правом навестила рат шаблони класичне драме. Па како је већ давно забачено класично јединство времена и места, на што Ариетотео толико пажње у својој теорији полаже, тако се модерна. реалистика, све више отима присилном хаљином правила драмске постепености према шаблонским прописима, драмске технике, тврдећи да у животу нема такове шаблонске постепености и развоја. Све ове врлине и недостатке Чикијевога драмског стварања виђамо и у комаду: „Господеска сиротиња“, естетско размерје међу хумором и сентименталношћу, живу вероватну карактеристику, згодност и неприсиљеност ситуадија и призора, и сатиру, што се сама од себе даје и делује. Плачемо и смејемо се са појединим лицима и весели смо, што се све тако свршило. Најбоље је у том комаду изведена карактеристика: Балинта Чоме (Добриновић). Од почетка до краја остаје он једнако симпатичан и разумљив и ми му чисто желимо, да се нађе згодан Парис за његове кћерке. У карактеристици Густава Балнаја (т. Лукић) и Естере (ђа М. Марковићка) имаде и психолошки неоснованих ствари. Балнај се задовољава са изјавом Естерином, да му у брак може донети верност и штовање. Ту је врело далњој драми Њихова брачнога живота, где Естера још у прави час прогледа, те се зауставља на прагу, што води у царство греха, на стрмину пропасти. Верност и поштовање велики су услови брачној срећи, али је љ бав сунце, што им даје живототворну моћ. Без тога сунца, без тога јаметва чудо је,

на драмски склоп, него

о 1

пеоо Балнаји склаша брак са Естером, је да Естера барем неко време трпи, када мисли, да се и без љубави смије склопити брачна веза. Могли бисмо се питати, на што бракоразводна парница пред свим инстанцијама, када на крају крајева долази ипак до измирења поновнога брака између истих брачних друговаг Није ли то своје врсти, баш данас добро ратумљива сатира на прилике у Угарској, где је тако лако склопити и раекинути брачну свезу, ту основу срећи човечанскога друштва 2

Мајсторски је замишљена улога Попрадија (г. Тодосић). Овакових циника има на свету и чисто нам је право, да се нађе нарочито овако згодно замишљен бонвиван Мади (г. Спасић), који има густ на уши Попрадијеве, те на крају малко приштуца нос тога шуњала и њушкала.

Посве нам је чудан значај Тарцалија (7. Марковић). Он љуби Еетеру, помаже њезином мужу, да се реши материјалне невоље, има случајева, где бисмо га морали држати заљубљеним и јуначким витевом, што ее стара о добром гласу своје несуђене, — па ипак он је сиња, подла кукавица, кад пише по диктанди Балнајевој писмо са изразима, које онаковом готовошћу може писати само нитков и кукавица. —

Врло добро је окарактерисана и Мезејевица (гђа Тодовићка), а Фина је психолошка студија, и карактеристика Беле, сестре Балнајеве (гђла Ђуришићева).

Приказ био је управо добар. Г. Добриновић заступао је одлично весели, а г Лукић управо тако одлично озбиљни елембнат, а уз њих одликовали су се гђа Марковићка, коју ми ипак више волимо у веселим улогама, г. Спасић, који увек управо вештачки приказује добродушне блесане, гђа Тодосићка, која увек лепо, вигурно и разумљиво своје улоге и маском и изражава-

и право

њем интерпретише, те нам је увек добро дошла.

на позорници. Није заостајао ни г. Марковић у тешкој улози Тарцалија, а гђци Ђуришићевој управо честитамо, што је тако лепо разумела и протумачила целу пеихолошку скалу осећаја, у својој улози од почетка до краја. _Јј. Хр.

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Недељни ред предетава.) У суботу 138. (20. јануара: „дча круну“. Драма у 5 чинова, написао Франсоа Копе, с Француског превео Д. Ђокић.

Издаје управа срп. нар. позоришта.