Позориште

вечита, таквима је снага непорушива. овом приликом видело још нешто на

младост Него се Ружићу, вољност и брност тога вечера. Баш се видело, како му се мили, што је дочекао, да и они, који су уз њега и с њим на позорници, пристају сви у његово друштво те заједво е њим дају целину, каква се само може пожелети. Пре свега је ту његов стари опробани сатагаде де гпетте Лукић, који је већ тако испекао свог Луја ХЕ, да ће

га веома ретко ко тако погодити као он. Па је,

Ружићу наравно морало необично бити мило, кад је видео уза се ону некад малу Милку, како је као угледна и разборита Лујза јуначки и поносито стала уза свога чика-Ружића. А морао се радовати видећи, да је Тинка Лукићка озбиљна уметница, коју крај куд и камо замашнијих јој задатака не мрзи не само примати се епизоде, каква је удовица Николија у „Гренгоару“, него је још тумачи с маром, какав је већ свикла улагати у замршене проблеме, које она од неколико година амо све од реда решава тако, како јој служи на дику. Није се зацело најмање обеселио Ружић, кад се уверио, да и Филиповић као Симон Фурнијб и Душановић као берберин Оливје ниву на одмет, него ваљане снаге, који су, што

но реч, кадри и стићи и утећи и на страшну.

месту постајати. Ако ве за вечито младога Ружића може рећи да се подмладио, онда то најбоље може окарактерисати и појаву му и игру у „Гренгоару“ сад у уторак.

После „Гренгоара“ давала се први пут изворна, сад једно-, а у први мах трочина шаљива игра, коју је пре две године написала Даница Бандићка, јединица неумрлога Лазе Телечкога, и с натписом „Еманципована“ пустила у бојо награду код Матице Српске. Ја сам био један од двојице оцењивача и што сам рекао за „Еманциповану“ младе Бандићке, може се читати у 180 књизи Летописа Матице Српске са свим остраг у изводима из записника књижевног одељења и одбора. Бандићка је тадашњи мој савет послушала, стегла је своју „Еманциповану“ у један чин и на ново је послала Матици Српској. Ту ју је онда дочекао мој колега Милан А. Јовановић и по што ју је, споразумевши се са мном, препоручио на награду, изјавио је и у своје и у моје име, да бисмо се радовали, кад бисмо је што пре гледали са нове позорнице у Новом Саду. Управа је ево ту радост учинила нама двојици

што је речито тумачило ванредну му

а да ли је тим учинила радост и овдашњој српекој публици, то није у реду да пресуђујемо ја и мој колега, који смо евоју веру у успех „Еманциповане“ на позорници исказали и сувише јасно речима, саопштеним у 182. књизи Летописа, Матице Српске на 160. страни: „И читалац налази задовољство кад је чита, али тек ће нам са позорнице пружити права уживања“. Ја са своје стране само смем толико рећи, да није само галантерија према нежнијем полу, ако изјавим, да овом приликом не морам поновити оно, што сам после премијере Јефтићевих „Четир милијона рубаља“ у свом „Стражилову“ године 1886 на 2513 страни изрекао, да наиме долазим све више до уверења, да се једна иста ствар друкчије чита а друкчије гледа с позорнице. Трећи би ко позван био сад, да о „Еманципованој“ Данице Бандићке каже шта мисли. Ја што сам имао рећи о „Емапципованој“ као о књижевном делу, рекао сам, а какав успех има као чисто позоришно дело, то са своје стране не могу регистровати већ и с тога, што мислим, да бих неправду нанео авторци, кад бих њу можда кривио са оних претераних и неукусних алотрија Јелене Весићеве, које би приличиле на подијум Ронахерова етаблисмана. 1: ОИ НС Ва

(Бистар слуга). Олуга ушао доктору, па му јавља:

— Господине докторе, дошла су два нема човека и желе, да их видите.

— Немаг — запита лекар.

— Бар тако кажу.

СРИСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Ред позоришних представа).

У уторак 13. (25.) Фебруара по други пут: „Нервозне жене“. Комедија у 3 чина, написали Ернест Блум и Раул Тоше, е Француског превела Станка Ђ. Глишићева. 1

У четвртак 10. (21. Фебруара: „Фабрицијусова ћерка,“ Позоришна игра у 8 чина, написао А. Вилбрандт, превео Ј. Грчић.

У суботу 17. (29. Фебруара први пут: „Дезаров тестаменат.“ Комедија у 3 чина, написали Адолф Бело и Едмунд Виљтар.

Издаје управа срп. нар. позоришта.

ће

де

+ав