Позориште

МЕ

Бе

Да, камо вас, господо министри, садањи и пређашњи, који сте за време ваше владавине посећивали позориште с вашом фамилијом ' Камо ваб виши официри и пенаионарци, камо вас господо богати трговци, камо и вас у позориште господо банкари, који сте ваше милијоне заслужили у овој ојађеној земљи, и чије фамилије живе по страним великим варошима, јер им је Београд и Србија мала! Па камо и вае, господо професори, у позориште !

Зар су ваше фамилије тај врхунац обравованости достигле, да им више позориште не треба !

Место да наша култура корача у напред, а она завтаје и опада! Угледајте се на оне Србе, нашу браћу преко Дунава и Саве, који не жале евога труда па ни новаца само да одрже своје позориште. Сав би се Банат, Бачка и Срем увио у црнило по стидили би се сами пред с0бом, да њихово позориште снађе црна коб као наше! Утледајте се на друге народе, који мидијоне троше на позоришта.

Ово позориште није поникло само од себе, већ морао је неко уложити свој труд, да га озида, установи и да му да правац. Ми смо наишли на засађени цветак, који се почео гранати, и наша је дужност само, да та чувамо,

негујемо и заливамо — па зар и то мало не

можемо да испуњавамо Жаловно, по сто пута жалосно !

Та ми имамо само једно позориште, па и оно је сироче, сироче, јер је остављено на немилост оних, који му могу помоћи.

На и да га снађе несрећа, да подлегне тероби и терету — зар мислите да би од тих силних богаташа кога срце заболело и зар би ко притрчао да епасе позориште! Боже сачувај! Они би ипак на својим зградама подизали по један тороњ више. А да л (би вас срам било од других образованих народа, да се затвори наше позориште!

Жалосно је кад морамо да подигнемо наш глав и да вичемо за помоћ! Жаловно, је што сте нам дозволили да овакве редове пишемо. Жалосно, рекох, што се равнодушно гледа ка“ ко нам еве пропада!

Данашњој управи немамо шта да замеримо. Данашња је управа озбиљно схватила задатак позоришта и повела га је у напред са целим престављачким особљем. Из темеља је оправила, позориште, дала му је вид као што је то у по вориштима страних изображених народа, увећала, је персонал увела је ред, који годи еваком посетпоцу, па п сам репертоар као и тардероба, декорације, све је више обогаћено — али публика је равнодушна !“ (а.

— === Пс вс

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. (Мајчин благослов, позоришна игра, с пе

вањем, у четири чина е предигром, написао Др.

Ф. Е. Линкер, музика од А. Милера.)

Крајње је већ било време да се иу репер. тоар за т. зв. недељну — ја бих је јасније крстио: светачку — публику уз Округићеву „Шокицу“ и Адамовљева „Попа Доброслава“ унесе ма и са стране што ново. Ево већ ваљда десе. так година како се ту даје све то те то. „Саћурица и шубара“, „Сеоска лола“, „Циганин“, „Војнички бегунац“, „Распикућа“ довољно су већ одиграни, да не кажем: отрцани, те би се могли и мало ређе јављати, ето као на пример „Стари бака и његов син хусар“, који се неко време

са свим паметно био утајао. А да би могло бити

---_ ___-_ | = | РРА - = =

тако, потребно је да нађу достојву замену. Ову пак није тако ни тешко наћи, као што ето доказа овај „Мајчин благослов“, који је са својом лепом п поучвом тенденцијом а уз њу са питореским шаренилом својих слика без замерке при. стао у горње друштво.

Позоришна објава нам каже, да „Мајчин но ја узети

благослов“ има предигру и четири чина, ћу -- надам се: без штете по икога да има предигру, три чина 4 поигру. Оно што је међу предигром и поигром, дакле права игра, збива се у Паризу — објава нам то из реком каже само за први чин, као вели: сазнаћемо то доста рано и задругим трећи — пред“

|

игри и поигри пак позорница је Шамуни, село | у Француским Алпима на подножју Монбланка. | Ме

И = | __