Позориште

ен

––~<о<> У НОВОМЕ САДУ У ПЕТАК 31. МАЈА 1896. «гољај—

о а

45 ТОД. 0. У

Пи аи

ПОЗОРИШТЕ

УРЕЂУЈЕ А. ХАПИЋ.

офа

+. ВЈ Ш

и ф-

Излави за време бављења позоришне дружине у Н. Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч, месечно. —

СУСРЕТ СА РУСКИМ НАРЕМ АЛЕКСАНДРОМ 8.

Јн ли се натпис ових редака, без «2 сумње ће се у наше доба, када је поли“. тика готова, да прождре интересовање за | свачим другим, е места помислити на 6у-

срет каквог политичкога великодостојника, каквога великога дипломате или каквога НовИнара пуног утецаја; сваки ће с места постати радознао, да чује сензациона открића, значајне политичке успомене или дипломатске пзјаве ма које врсте. Ничега од свега тога. Ово је сусрет једнога вештака ва покојним племенитим руским

владарем, што га је изазвао срећан случај, а који није имао ни политичких ни других каквих последица. Како ве просто и неизвештачено девио, тако нека буде овде и испричан.

Како нама вештацима, па и другим емртнима, није никако баш често суђено, да на добро спремљени начин дођемо у додир са царевима или краљевима, да нам се допусти изићи пред њих или да можемо говорити са њима: то је овај чудновати и у својој чудноватости запста редак начин, на који се десио овај састанак, без сваке вумње још ређи.

Било је јуна 1871. године, у красно и дивно доба, када сам ја као млад глумац на вајмареком позоришту евојим радом, а ваљда смем рећи, а да ипак нисам нескроман, и својим вештачким успевима, заузимао подједнако срећан положај, када је у мојој младалачкој вештачкој души било још пролеће, када је п дворски парк у Вајмару вијао у најлешпем украсу цветова и када је и пролеће у природи евоје благе ветриће ширило преко благословених пољана и лугова тириншке шуме, када радосни глав прекиде иначе тако пријатан мир вајмарскога дворског и варошког живота. Руски цар Александар ЈП. доћи ће са својим синовима и великом пратњом у Вајмар у походе двору вели-

кога херцега. И било је са свим природно, што ће се учинити та похода, јер између вајмарске и руске владалачке породице били су врло блиски ероднички односи.

Глав се обивтини и на скоро видесмо по важним лицима дворских каваљера и чиновника, који су се на дворским колима у брвоме темпу возили тамо амо између Вајмара и великохерцешкога летњиковца Белведера, нарушавајући звекетом кола иначе већ поменуту уобичајену вајмарску уличну тишуну, по гровничавој вредноћи двореких елугу и занатлија, по ревносвној журби домаћих полицајаца, чији је број још знатно умножен туђинским полицајцима: да ће висока посвета запета на скоро доћи.

Било је свакако природно, што мене као Србина обузе врло жива жеља, да видим пара при његову уласку у Вајмар. Било ми је и врло лако да сазнам тачно време његова доласка, и да на тако званој белведерекој алеји, која води у поменути замак, одређен за, смештај руских гостију, нађем једно узвишење ва кога бих могао добро и разговетно видети цара, када прође. Био сам све лепо емислио, нашао место, попео се на њ. Дође и одређени час, појави се и цар, — моје ерце закуда у веселу очекивању, — али, — у прков дивне пролетње вечери пар се возио у затвореним колима, и тако брзим темпом, да нивам могао познати ни великога херцега вајмарскога, који је седео у

колима поред свога високога госта, а кога сам

баш често имао прилике видети. Гледао сам тужним срцем за лаким облацима прашине, које су дарска кола оставила за собом, гледао вам бескрајни ред дворских кочија, тешко натоварених товарних кола, туђинских полицајаца на коњима, како јуре и пролазе поред мене, па вам се ожалошћен и оборена погледа вратио своме стану.

Ме