Позориште

__ Јеси ли видео цара запита ме моја жена узбуђено.

—- Јевам, одговорим јој, 20 дворских кола, 40 товарних кола, 50 вајмарских и 100 Ру“ еких лакеја —- али пара не.

Као што сам рекао, био сам врло ожалошћен. Али да сам у оном тренутку могао слутити, како ће ми на скоро бити суђено, да цара видим ва свим из близа, са свим на само, и да ћу « њиме са евим отворено моћи ћеретати једно четврт чава —- заиста не бих био тако жалостан.

То се десило овако.

Ко би описао моју радост, када сам другог јутра у позоришту сазнао од ондашњег управитеља дворскога позоришта, барона од Л., да је велики херцег наредио, да се другога дана или управо друге вечери на летњиковцу Белведеру да тако звана дворска, комедија, да би евоје високе госте забавио за кратко време. Моја радост оде у бескрајност, када сам 6базнао, да је велики херцег изабрао два мала комада у једноме чину, у којима ја нисам само Као глумац имао одличне и згодне улоге, већ у којима је шта више и режија била у мојим рукама. Тако сам дакле требао да имам придике, да видим јасно и разговетно очи у очи племенитога Александра ПО, док ми је ваљало играти пред њиме.

— Дакле, рекох мојој жени када сам пун радости дошао кући, — ипак ћу сада видети цара ! — и испричам јој, како је наређена дворска комедија, која је и њу исто тако обрадовала као и мене.

После подне онога дана, кога је у вече имала да буде представа, морао сам се одвести у Бедведер да 6 једним дворским фурпром (дворски елуга за спрему дочека) све наредим што је било потребно за нашу игру.

Морам овде уплести, да су двореке комедије у оно време на вајмарском двору биле овобите. Велики херцег желео је, да нема позорнице, па шта више ни најмањега узвишења, које би означило позорницу. Играло се на равноме патову, на паркету, ћилим један омеђавао је проетор, који је представљао позорницу, у једноме углу салона, у чијој су близини била двоја врата, да бисмо их имали у случају потребе. Од намештаја смело се поставити само најпотребније, пошто није било довољнога простора

+ -

за њ, нарочито с тога, што су салони. у којима се играло, увек били од најмањих. У прво време делио је шпански вид на два крила онај угао, у коме се играло, од високе публике, која

је обично само неколико корака удаљена од.

нас седела. Кад је ваљало да почне представа, ударао би великохерцешки виши дворски маршал тихо три пут у равне дланове, два лакеја повукла би шпански зид са свим на страну, ми бисмо изишли, поклонили бисмо бе понизно пред нашом високом публиком, по том би ведики херцег. по евојој заиста безграничној доброти и љубазности, маркирао мали дочекни аплауз и ми бивмо тада, више или мање преплашени, почели своју игру. Доцније је и шански зид са свим уклоњен, и онда осмо са свим просто на знак вишег дворског маршала изишви из једних побочних салонских врата, поклонили бисмо се и почели.

У целом овом уређењу, огледало се нај јасније племенити о вештачки укус великога херцега.

Јавно је, да је овај начин представљања у тако блиској и одличној околини морао бити од ба свим неизмерног утецаја на наше вештачко развијање. Ми смо приморани на простогу и природност и васпитани смо према дару пи умењу за природну отменост у представљању. Наравно да то није било лако. Пре свега ваљало је тон, изразе лица и покрете са евим прилагодити непосредној близини високе околине: поеле тога само се ретко кад могао где сместити шаптач, а када је и било могућно, да се смести ива каквог украса од цвећа или намештаја, који би га прикрили, што је увек више мање било врло тешко, смео је само у себи да нас прати и да само у највећој невољи прискочи у помоћ. Кад би се пак по кадшто десило коме предетављачу, нешто са свим природно, кад би га у овој са свим необичној ситуацији који пут изневерило памћење, настала, би природно нежељена и са свим несвојевољна комика, Којој се велики херцег могао од свега врца насмејати. Дотични или дотична смејали би ве и сами, и ако баш не од свега срца, пропалој игри. Увређен не би био нико од страдалих тлумаца тиме, што је изазвао толики смех, јер поред дужнога поштовања, с којим смо излазили пред великога херцега, сви смо га као племенита и у вештини разборита заиста

аи ни ан та а