Позориште

у 3

––беа У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 30. ЈУНА 1896.

Ме осрј—

ул ша +

Бо И о

А =

во 6:

ПИЈА 5

УБЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

Излави за време бављења поворишне дружине у ЈЕ Саду свагда о дану сваке представе, иначе сваког месеца по је-

дан пут на по табака. — Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 новч. месечно. —

СУСРЕТ СА РУСКИМ НАРЕМ АЛЕКСАНЕРОМ 8.

(Свршетак.)

— Дакле вечерав ће бити представа у двору: — запшта ме генерал опет.

На служби, одговорим учтиво — играће се два мала комада, и ја сам не само редитељ оба комада, већ сам и тако ерећан, да у њима и сам играм.

Играте ли радо у двору:

— Свакако, — одговорим пун радости, — а данас се овећам двоструко ерећан.

— А за што;

— Па, данас имамо ретку ерећу и чает, да играмо пред царем и његовим сином великим кнезом Владимиром. Мој ми је отац причао толико о пару Александру, а он као Орбин врло поштује руски цареки дом пи веома му је одан, а пошто и ја исто тако овећам поштовање према цару као и мој отац, врло ће «ве он уехићен осећати, кад му будем јавио, да вам био тако срећан, да играм пред дарем и да гледам цара очи у очи. -

— Ви сте дакле Србин по НИ Јевте ли и православни '

— На служби!

Па где сте научили тако лепо немачки!

— У Бечу. Мој је отац Србин п ја вам такође рођен у Србији под Ауетријом, у негдашњој Војводини, али моја мати била је Немица, Бечлинка. Тако вам васпитан у Бечу, походио сам често двореко позориште, те се тако пробудила у мени жеља, да постанем немачким уметником.

Генерал ме погледа љубавно па рече:

— То је интересно. А јесте ли ви радо глумад '

Јесам, ја сам глумац из потпуног одушевљења; диван је то позив.

— Шта играте вечерас!“ — запшта ме ов даље.

— Играмо данас два мала комада, који су врло весели и које врло лепо играмо. Ја се поуздано надам, да ћемо високим гостима нашета великог херцега створити један чав увесељења. Само има у једноме комаду мала тешкоћа, која ми је незгодна.

— А то је:

— Главни ефекат једне комичне сцене састоји се у томе, што ја евој сћареап сЈадпе имам на глави, па га са свим очајно тражим. У позоришту се томе веома смеју, али ја тек не могу овде у салону пред овом високом публиком да етавим шешир на главу!

Не, то не можете !

— Ја ве, дакле, морам помоћи на неки други начин; мивлио сам већ на ово и на оно, и никако да ми што паметно падне на ум.

— Па узмите свој сћарвап под мишку, па га тако тражите: и то ће комично деловати.

— Са свим тако, то је добар савет — одговорим са свим весео, што сам савладао ову малу незгоду, која ми се онда толика чинила, —- од свега вам срца хвала, и, додам у шали, баш је то чудновато што се човеку оно, што му је најближе, чини тако тешко.

— Да, то је чудновато, —- одговори генерал са осмејком, који ми је тек доцније дошао у памет.

Питао ме још много, колико сам већ у Вајмару, Да ли се радо ту бавим, какве сам студије чинио, питао ме је још много, што више ни сам не памтим и на послетку рече ми: — Играјте добро, п етарајте се, да се 1 гости мало Пре

—=>+

Ко