Позориште

· удавило,

повеза #18 ===

—- Бићу заиста врло ерећан, ако нам то пође за руком — рекох, са врло учтивим, али не особито дубоким поклоном, поеле кога високи пруски официр изиђе из собе,

да тренутак био је дворски фурир код мене.

—- Знате ли. ко је то био:

— Не знам.

— Не знале '

___Не сном.

— Не знате 9!

— Никако — —

= дар '

=— „Говподе Боже !“

У том ми тренутку би, као да ме је | неко ударио по глави.

Пошто сам се од првога јакога страха у неку руку повратио, премишљао сам у колико је то допуштала моја забуна, која је још трајала, да ли сам учинио какву погрешку. После зрелога размишљања и испитивања могао сам веби рећи: Ниси погрешио. Био сам говорио са свим учтиво и понизно, и ако са свим елободно. Био сам уверен, да је цар одмах првога тренутка опазио, да ја и пе елутим б Ким говорим. Само услед тога пезнања сачувао сам евоју природну веселост, која се можда баш за који тренутак евидела високом господину. И у границама тога рачуна, на основици мога не-

„Знања, премишљао сам и даље и на своје уми-

рење нађем, да ми се није девила никаква 10грешка, никаква неупутност, никаква незгода у облику. Иначе се не би зар толико л тако милостиво ва мном забављао. не би ме при изласку из салона поздравио ве таким милостивим овмејком, 6 каквим ме је поздравио. У први мах наравно хтео сам- преко управитеља дворскога позоришта или преко вишега дворекога,

маршала, грофа од Б., да јавим за овај случај.

великоме херцегу, али после зрелијега размишљања одустанем од тога са наведених разлога, овршим своје припреме и одвезем се кући нешто узбуђен пи замишљен.

Мојој жени нисам причао ништа. Хтео сам прво да вачекам и вече.

Када дође вече, био сам још ћутљивији него ли иначе. Када сам, већ обучен за играње, из оближњега балона, у коме нам је ваљало играти, чуо жагор дворекога друштва, које је „вакуца ми ерце. Када уђем и, после

и повиче:

дубокога поклона високоме госту нашега великога херцега, подигнем поглед и на благоме лицу царевом спазим пријатан осмејак; када херцег маркира свој уобичајени дочекни аплауз и цар милостиво ув њега пристаде; када дође сцена са шеширом: цар се осмејкиваше а херцер, са врло љубазним изравом према евоме високоме госту, аплаудираше, — тада ми паде велики терет са срца. -

Када се свршила игра, отворише се на један мах врата од салона, у коме смо се бавили после игре, и уђе један високи руски официр пун ордена и одличја од сваке руке, као што сам доцније сазнао гроф од П., па повиче на францускоме језику : Где је господин Савић! — Ево ме — одговорим. — Хајдете, рече он, — треба да Вас предетавим великом кнезу Владимиру. Похитајте, похитајте, велики кнез се веома. радује, што је овде нашао једнога Орбина, правовлавнога, који .. Овде ве низаху речи о мојој игри, које су биле одвећ ласкаве за мене, тако, да их сад не емем поновити.

Сад сам имао велику част, да будем представљен великом кнезу Владимиру на једној дворекој тераси, под ведрим небом. Надао сам се, да је велики кнез чуо еве о састанку данав по подне.

Велики кнез Владимир понови све оне љу-

- базне, одвећ ласкаве речи грофа од П. на нај-

милостивији начин, позва ме да дођем у Петроград, да тамо играм, ит. д. ит. д Не знам више, шта ме је питао, а и не знам више ни шта сам му одговарао. Био сам. услед догађаја тога дана, услед срећнога исхода те вечери не сре-

ћан, већ потпуно пијан од радосног узбуђења.

»

Прошле су године. Сем својој жени нисам никоме ништа причао о овоме значајноме дану, о овоме сусрету ва цареи Асександром Пи великим кнезом Владимиром. Радио вам мирно и тихо даље на своме вештачкоме и научноме образовању.

Када вам се после низа година присно спријатељио са секретаром рускога посланства у Вајмару, г. од Р. па му у поверљивоме часу испричао део догађај, удари он дланом о длан Пријатељу, Ви велику срећу, коју Вам је хтела дати судбина, нисте употребили у своју корист!

ИЕ Е 28