Позориште

+

је племенито и добро, па за то и тврди, како стриц личи толико на оца, колико он личи на Херкула! Из тога се види, да он себе замишља као сушту противност Херкулу, оличењу величине, силе и моћи. Он је дакле телесно слаб илп слабуњав, а можда и растом мали.

И он се сам осећа слаб, иначе не би могао онако говорити, кад му се дух његовог оца појави и злочин му стричев саопштава.

И Гете представља себи Хамлета као слабог. Оп изрично вели, да Хамлет нема душевне јачине, која јунака јунаком чини.

Све те карактеристичне појединости, изнео нам је песник, по свој прилици, намерно. Ако ништа друго, он је тиме хтео бар да нагласи, да Хамлет у телесном погледу није као остали људи, да није потпуно здрав.

Ието тако нису само случајности НИ они абнормитети У породици. Брат очев је злочинац, мати је душевно ограничена, површна, раздражљива природа. Елемената, дегенерације има већ у исходној линији. Свакако да се ти елементи налазе и у скасци о Хамлету, која је песнику дала

материјал. Али кад се узме у обзир, како се Шекспир пажљиво користио својим изворима и како је он тако и морао радити са материјалом, који је био још сирови несређен, онда је лако појмити, да је он употребио све, што је било од важности и значаја.

За тим прелази Римелин на све оно, што је за неурастеничара карактеристично, а што и у карактеру и у радњи Хамлетовој избија на површину.

Абнормитете, оно што се обележава болешћу, тражи он у осећајима, који се у животу јављају, у вољи самој.

Па каква су та осећања, каква је воља у Хамлетаг Писац нас за одговор на то питање упућује на први монолог у другој сцени првога акта, пре но што му се дух очев појавио и освету у аманет ставио.

Хамлета свакако дира лакомислено понашање његове матере и он осећа у себи, да није све у реду (1, 5), али зар то може довољно да објасни оно очајање из горње

ми

сценег Мати је била лакоумна и Хамлет је, у којег поштовање оца надмашује све остало, потресен до дна душе и не може да верује, да је тако што у опште могућно учинити. Али откуда то, да један здрав човек, коме је дотле добро било, који се кретао у одлучним круговима и који неваљалство људско није ни сазнати могао, откуда да га при првој сумњи, при првом нагађању, обузме она бескрајна сета. Из једног рђавог дела изводи он одмах, да је цео свет рђав. Она живост, оно кретање, њему је досадно, одвратно, не занима га, не задовољава га. Свет му личи на какву дивљу, запарложену башту. Тако може мислити само човек, који на свет и живот гледа очима песимисте.

Да је песник како год наговестио, како је Хамлет из раније стављан на разна тешка искушења и да је отуда изишао обогаћен искуством: онда би се пеихолошки могла, објаснити она гњевност, која се у сличним приликама код њега јавља.

И ако су нам и драмамн ле скроз и скроз познати, нама поменута сцена ни при читању ни при гледању не изгледа особито значајна. Но на објективног критичара она мора оставити другојачији утисак. То место мора га уверити, да је Хамлет по своме карактеру склон, да на ствари у свету и на живот гледа кроз црне наочари.

Даље, пре но што је од духа сазнао за све, обелодањује он силну чежњу за смрћу.

„Ох, што се ово месо пречврето не растопи у росну једну кап 2!“

На њега је све тоу напред живо утецало, он је у таквом очајању и осећа се толико слаб, да свему томе на супрот стане и за то помишља одмах на то, све то најбоље решило тиме, умрђо, што би га нестало.

Све је то, међу тим, тако карактеристично за неурастеничара. Да живи, задатак је за њ по све тежак. Смрти се не боји, смрт му је још једини пријатељ, у њој он налази спаса од свих терета живота. Ову жудњу за смрћу изражава оп најлешше у великом монологу Ш, 1.

да би се што би он.

је

5>+

те