Позориште

ните породице, које су по своме положају стајале близу њима, били су пеурастеничари — раздражљиви, ћудљиви људи, који са тадањим стањем не беху задовољни. У разна доба неурастенија се и спидемично ширила и обузимала читава племена и читаве народе.

Већ из ових кратких навода о суштини неурастеније лако је појмити, од каквог је значаја она могла бити у историји рода људског. Исто онако као што сеп живот појединаца креће према његовом здравом или оболелом нервном систему, креће све п живот читавих народа. 5

Са те тачке гледишта замисао Шеквпирова, да у Хамлету изнесе и оцрта слику неурастеничара, човека, чији нервни систем није потпуно здрав, у толико је приступачнија, у колико ве може допустити, да и неурастенија у извесним приликама може створити што знаменито, значајно и велико.

Али, како је, у опште, дошао песник на то, да таквог једног неурастеничара

- опише 2

Нама изгледа, да је одговор на то са свим прост и да се то да објаснити дубином Шекспировог генија, који је обухватио цео евет, целог човека, цело човечанство. Пеениковом генију није могло измаћи, да у свету има људи, има карактера, као што је Хамлет, и да они, по евојој природи, морају долазити у разнолике конФликте са околином, па у том погледу и на некакав чудноват, у исто време негативан начин, утецати на судбину људску, кад их је већ „провиђење“ одредило да по рођењу заузму такво једно одлично место.

Такав тип ове групе људи нацртао је песник. Он је инетинктивно осећао и сву важност таке групе. Тешко да је песник знао да описује болесног, или бар болести оклоног човека. Јететички, инестинктивно, морао је он ипак то осећати, пначе не би он Хамлета оним ситним способностима обдарио, које стоје у вези са телесном конституцијом и тако одлучно указују на област — болеснога.

(о.

+4-

Ми или морамо овако судити о томе или емо принуђени, да претпоставимо, да је песник хтео да да слику нечег лажног, људског неверног. Но од такве претпоставке штити га џиновска величина његовог генија.

У Шекспировим драмама огледа се доиста свет. Гете у „У Пће пп Ме1зђег“-у вели ово за њих: „Оне изгледају да су дело некаквог божанског генија, који се приближује људима, да их са сеобом на најблажи начин упозна. То нису песме! Чини вам се, да стојите пред грдно великим, отвореним књигама судбине, у којима бесни олуја најживљег живота, те претура један по један лист из њих..

И ако је Хамлет неурастеничар, опет се за то не могу тражити код њега сви симптоми неурастеније. У животу то никад

није са свим тако и онда се још мање то.

може од песника захтевати.

За то се писац задољава тиме, да код Хамлета нађе оно, што је за неурастенију најкарактеристичније, најважније. И сам песник има само са карактеристичним, и оним, што је главно да ради.

На Хамлетов карактер и на Хамлетова дела не дају се потпунце применити закони, који важе за једног са свим здравог човека. Карактер и рад Хамлетов не може се мерити мером потпуно здравога. И ако се то учини, а то се до сада увек радило, онда се Хамлет и његово делање не да објаснити и како ваља појмити.

За писца су од велике важности ситније напомене песникове у погледу телесног састава његовог јунака.

Хамлет је пун, корпулентан и дисање

"му је тешко. Краљица вели за њега: „Он

је пун и дисање му је убрзано“. Телесно

"он је слаб или бар слабуњав. То се види

из речи, којима он, и ако стрица мрзи и презире до крајности и нема довољно речи да то изрази, ово о њему вели:

„да стрица ове мог, мог оца брата, налик што је на Ђ, ко ја на Херкула.“

_У стрицу усредсређава он све што је неваљало, а у оцу на супрот томе све, што

8) 6