Позориште

–

ришне дружине имале прилику, да се покажу, онако „еп раззан“, нашој публици, већ управо зажелила. А нарочито јој хвала, што и опет видесмо и чусмо дичну нашу гошћу, гђцу Султану Цијукову, која би могла попут Цезара рећи: „Дођох, видех и освојих.“

која их се

Када сам први пут гледао шаљиву игру „Емавципована“, није ми се допала. Оно ми је одмах било јасно, да у списатељице има дара, али сам комад чинио ми се више нацртом шаљиве игре него ли израђеном игром. Без сумње је у првом реду заслуга наших глумаца, што су знали тој шали улити живота, те што је њиховом заслугом овај сам по себи пребрзо замишљени и пребрзо и преједноставно заплетени и расплетени. комад овај пут постигао далеко бољи успех, него кад је први пут овде приказан био. Треба само видети г. Добриновића у улдзи Стевана Борића и не изгубити с вида ни један покрет његова ока и лица. Онај говор његова лица и очију пунији је и занимљивији од онога, што је имао да каже речима! И опет један доказ, како вештина глумчева спасава и слабији комад.

Док буде оваквих тумача тому комаду, као

што су даровити Добриновић и одлични Спасић: |

моћи ће тај комад пред публику излазити « успехом. Драго нам је, што можемо о гђци Ј. Весићевој констатовати, да она управо очеви. дно лепо напредује. Све заокругљеније постају њене кретње на позорници, глас јој је све јаснији и дотеранији, а оставила је и брзање у говору, те је и у том погодила праву меру. У улози Виде у „Еманципованој“ била је у свему на свом месту.

Кад би било на мени, изоставио бих ону

посве шаблонеску и у овом комаду врло слабо

приправљену сцену на крају те шаљиве игре, где слуга Јован (гт. Стефановић) моли дозволу, да и он сме узети за жену своју Соку (гђца Ђуришићева), која је иначе изврена била у својој малој комичној улози, као и драган јој у комаду г. (Стефановић.

Али неоспориво већи успех постигла је исте вечери давана шала: „Мила“. Публика је

једва дочекала, да види своју љубимицу, нашу

одличну уметницу, гђу Милку Марковићку.

А и бејаше тај комад управо као наручен за њу. Ту је она имала прилике да покаже сва

своја лепа својства као глумица. Једнако је успела и тамо, где плаче, и тамо, где се смеје, и тамо, где тумачи свој приказ. Дакако нама се и ту најбоље свидила у приказу наивности и мазења:: то је њезин специјалитет, у којем је ненаткриљива. _

Веома је угодно дирнуо публику начин, који је управа нашег позоришта употребила, да изјави свој пијетет према и сувише рано преминулом писцу те шале. У соби, на име, где се збива та сцена, висио је о зиду лик покојног Косте Трифковића, а око њега сплетен је био лавров венац.

О оперети „Галатеји“ проговорио је стручњак у овом листу; зато нећу да говорим ни о музици ни о певању ни о либрету. Али не могу да и опет не захвалим дичној нашој гошћи на уживању, које нам је прибавила својим управо славујским гласом, топлином свога осећања, која њен пев продахњује и отменом игром својом. Колико можда и недостаје јакости и опеежности њеном гласу, толико је то управо обилно надокнађено топлином и мидотом и управо класичном мером и вештином, којом влада својим гласом.

Када ће доћи време, да овакве уметнице не буду приморане у туђини тражити места и згодну прилику, да покажу што умеју и шта знајуг Али хвала им, што и у туђини служе на част роду и племену, из ког поникоше.

Нека види велики свет, да ако смо бројно и мали, ипак да има у нашем народу обилно талената и способности.

Дичној уметници желимо, да стиче ловор за ловором, а о том смо уверени, да ће се увек

поновити родом и племеном, из ког ЈЕ поникла.

Г. Марковић у улози Пигмалиона лепо је пристајао уз дичну нашу гошћу, а г. Добрановић у улози Мидаса н опет је доказао, да је створен за уметника баш у свакој врсти приказивачке вештине, и као глумац и као певач. Мало је њему у том параито не само код нас.

И гђца Д. Весићева учинила је у улози Ганимеда, што је могла и умела. Уз уметницу, каква је гђца Цијукова, није ни лак посао изаћи пред публику и критику. Ту и то нешто значи, да нико не поквари „епзетћ]е“.

Ј. Хр.

аи = ~