Покрет

4 покрет

онда, треба примити и последице новог реда као неиз; бежне. Ове последице нису тако тешке, кад их човек гледа, без илувија, то јест слободан од комичних нада, људи, који су веровали, и још можда, хоће да верују, да Историја Европе после 1918. може не бити слична, оној ив доба, пре те тодине и да ће европоки народи, после великог рата, »променити душу своју«, како би рекао Г. Трумбић, и постати падифистички као ези,

На жалост, овај кинески идеал освојио је знатан део нашер народа. Несумњиво, то је једна ефемерна. појава, али и таква она је једна озбиљна опасност, у толико више што смо сви, од источних до западних граница, после рата и свега што се преживело при» лично збуњени, Пометеност су донеле већ саме приг лике. Друкчије и не може да буде у земљи коју је створила, војска шагнаничке Србије, од порабоћене Србије и делова, срушене Аустрије. Но да та, пометеност буде још грђа, стаде се натуривати народу уверење, да је наш национални идеал остварен, да смо постигли све о чему су безбројне генерације пре нас само сневале итд. А од те мудрости није тешко било доћи до закључка библијског људог богаташа!... Наг равно, стварност нам није допуштала, да, као он, ка“ жемо» »Душо, имаш много блага на много година: почивај, једи, пиј ш весели се!« Јер, много блага није било, напротив, врло мало та. се видело у земљи која, је четири ПИ била, разбој и ратна пљачка, И тај сасвим природни судар са стварношћу морао је изазвати разочарење ш гнев, нарочито кад. се виг дело, да смо, поститавши све о чему су толике гене» рације сневале, добили и проблеме о којима, оне ниг кад ни сневале нису. И као што енглески тртовши, налпавтти се пред кризом изазваном новим стањем у Европи, ударише у галаму о потреби враћања ка »нормалности«, тако и многи налти јавни радни, гледајући тешкоће које сваки дан доноси, тотражише спас у истој бесмислици. У њиховој представи та,

»нормалност« иатледа да значи неко стање ив кота не стрче тешкоће новијег датума, дакле оне што их

- је донело уједињење. И они су спремни да, те тешкоће

уклањају на један десператан начин. Једни би, на пример, хтели да, читав један комплеке питања реше ревизијом народног уједињења, дакле, на тај начин што би најтеже проблеме, т. зв, »хрватско питање«, просто преместили из области унутарње у област спољне политике: Други су дошли на идеју, да пут ка консолидовању државе, дакле, ка нормалности треба отворити концесијама деструктивним силама. Трећи немају никакве идеје и не препоручују ништа, али категорично траже да их неко изведе из садаш= њег стања, за. које веле да им је несносно. У истина, сви заједно хоће некакву, како би је Кнез Милош кретио, »тишину и рахатлук«, то јест један живот мира, без брите и без опасности,

Али нема.такве »тишине и рахатлука«, нити може тога, бити! Јер ми смо сметња, многима, и док смо живи морамо бити радници и ратници, и бипемо живи само док смо такви. Ратом и уједињењем Ми смо само ушли у европску Историју, али своје место ту треба, тек, да освојимо. То не можемо само мачем, али не ни без њега! О тим треба бити на чисто. Истог рија не зна. за идиле; пидилично можда живе само народи који нису способни да оставе неки траг за собом. којима, је суђено да. према пруској формули, буду ђубре за гнојење туђе њиве, за ојачање жиг вотних сокова лругих народа.

Своме дивном народу такву судбину не желимо, Његова је величина, као и величина, сваког народа који је успео да буде стваралачки фактор Историје, “ величини тешкоћа, које је свладао. У прошлости, њетови напори били су величанствени; недопуштено је бумњали, да, сутрашшњи неће бити такви 1 да ће тај

народ стукнути пред запрекама гредећи циљу: пуг ном размаху својих стваралачких снага.

(СРБИЈА ИМ ЈУМИ СЛОВЕНИ

(ЈЕДНА ЕПИЗОДА ИЗ 1849 Г.)

Француска револуција од 1848. г, одјекнула је, као што је познато, широм Европе. Њеп одјек био је нарочито јак у Аустрији. Почетком марта букнуша, је револуција, у Бечу, влада Метернихова оборена, је и цар Фердинанд је тада дао народу устав, укинуо ценауру и прокламовао слободу штампе,

Ти уступци нису могли гатарантовати мир Тежње равних народа, који су живели у хабзбуршкој мовархвји, биле су веома, разнолике: Пемци су ужег деле да отувају јединство државе и да и даље остану од пресудна утицаја, Мађари су тражили засебну државу, што невависнију од Аустрије, Пољаци су прижељкивали обнову пољске Краљевине, Хрвалшт су тражили да се очува целокупност Хрватске, Срби су захтевали оснивање »СОрпске Војводине«, која би била тесно везана за Хрватску... |е тако разнолике и супротне тежње пије Сило могуће измирити и са овим је приредно што је убрао затим морало доћи до међусобног рата, најпре између Немаша, и Мађара а за. тим између Мађара, с једне стране и Румуна, Орба, п Хрвата с друге стране,

Ондашња мала и вазална Кнежевина Србија. која, је — не рачунајући ту далеку Русију — била у то доба једина. словенска држава, која. је имала своју закониту владу, није могла. остати равнодушни пог сматрала те крваве борбе на. својој граници, Српски кнез и српска влада, сматрали су себе као шредстав» нике не само јужних нето и осталих Оловена у АДАМ“ стрији. И ако се Орбија није могла непосредно ме: шали у ту борбу, ипак је нађен начин да она у њој узме видна учешћа. Знатан број добровољаца из равних крајева Србије прешао је ускоро преко Саве и Дунава, браћи у помоћ, Успешна, борба, коју су ти добровољци водити, под командом Стевана Книћанина, остала је у живој успомени код тамошњег народа.

Налпавши се у опасности, бечки двор је при» хватио жеље Орба и Хрвата, Питање је само било да ли је то његово држање било искрено. Г. 1849-та: донела је одтовор на то питање. У Бечу је, почетком те године, реакција, већ понова помолила главу. Бечка влада, почела, је прибирати власт, нарочито војну, У