Покрет

покрет и

жој будућности. А тај рачун је основ свима авантуристичким плановима који иду за обарањем угозора о миру. -

Али нису само авантуристи сумњали у траје ност тих уговора; у широкој, не непријатељској, европској јавности почело је хватати кореш убеђење, да су ти уговори, стварајући нове државе, створили хаос. А то убеђење налазило је привидну потврду у сукобима који су се јављали баш међу тим државама. Садашњи наш споразум са Италијом дспринеће, да се та. заблуда јавности раабије.

У нашој дневној штампи и сувише је подвлаг чено, како нам овај споразум олакшава свладавање наших унутрашњих тешкоћа, Можда заиста и олакшава, али је несумњиво да их он и увећава. Наши западни крајеви схватиће пријатељство са Италијом не у политичком него у сентименталном смислу; а у таквом пријатељству видеће или капитулацију Београда, или његову готовост да олако жртвује хрватске и: словеначке интересе. Дакле, постаће још неповерљивији према државној политици но што су до сада били. ј

Али то су наше унутрашње ствари и оне не смеју бити од утицаја кад се ради о уређењу односа са, страним државама!

НАШИ УМЕТНИЧКИ ПРИЛОЗИ СЛИКЕ ЈОСИПА ВИДОВИЋА

Јосип Видовић је једини наш сликар, познат на страни, чије слике ми још нисмо видели ни на, једној налој изложби. Да ли он није могао, због трошкова које изазива, транспортовање слика, да их пошље у нашу земљу; или се приређивачи изложаба, код нас нису сетили да га позову да, излаже, не знамо. Тек знамо, преко Видовићевих пријатеља, да он сам не би имао ништа против тога да неке од својих слика, пошље у Београд, кад би му се пруг жиле могућности за. то, — а с друге стране да, би наша београдска публика, несумњиво добила, кад би се изближе, а не само преко ових наших репродукција, упознала, са радовима, овог уметника, који у Паризу већ има име једног од бољих младих сликара.

Име Јосипа; Видовића, постало је познато париг ској публици и круговима у Француској који се баве уметношћу још 1922. године, кад је своје прве радове изложио у Зајоп дез Гпабрепдап!5. Те ње; гозе прве слике (три пастела: Село у Босни, Пејсаж, Јесен у Барентину, и један пртеж: Играчи) привуг кле су својом лепотом и оригиналношћу пажњу париске уметничке критике и Видовић је одмах стављен у ред сликара од којих се може много очекивати. Преко критика Кођеге Кеу-а у СтарошЈову СјетепЕе Могто-а у ЕКеуџе Модетпе и Каутопа 5ен5-а у Кеуџе ди Мгај ећ ди Веаџ, пуних похвалних епитета, и оптимистичких предвиђања, и ми смо први пут савнали да у Руану по стоји један наш земљак, Јосип Видовић, који је на путу да шостане велики сликар.

Да је на путу да постане велики сликар, преко истих критика, сазнао је први пут и сам Јосип Виз довић, Као и царинику Русоу, и уличном свирачу Вламинку, и Видовићу је сликарство било споредно занимање: Видовић је био, и још данас је, келнер

у једној Руанској кафани. Како барон сам тврди, он никада није имао сликарских претензија. На мисао да треба да се бави сликарством навели су та његови пријатељи, сликари, док је живео у Паризу. Почео је да слика »из досаде, јер је преглупо живети у провинцији« како он сам каже у једном писму свом пријатељу, сликару Сави Шумановићу, затим га је све више »захватала болест« која га. »ни данас још не пушта«,

Потпуно неупућен у сликарску вештину, самоуњ Видовић је сликао спонтано, онако како му се чинило да то треба чинити, без система, не 06; зирући се ни на каква, утврђена правила, из простог разлога, што их нијени знао. Он јесликао, како је рекао један од његових критичара, »као што песник пева, поводећи се само за својом инспираци= јом и сесјом маштом«. Али то његово незнање најосноРнијих правила пртачког и сликарског заната, нијз суеталс његовом таленту да се испољи,. И кад је послао своје прве сликарске покушаје у »Салон Независних«, тај таленат је одмах примећен. Навешћемо само један став из поменуте критике Каутопа Зеба у Кеуџе ди Мгат ећ аи Веаџ ла бисмо показали какав су утисак ти покутаји учиг нили на. познаваопе уметности,

»Оликар ми је признао, пише К. 5ећа, да ништа, не зна о вредности боја“), и то је могуће, али то чевек не би поверовао кад види перфектност концепције и израде његових дела. Чудотворно ниашг сиране, све боје се хармонично претапају и сведоче о несбично јаком дару опажања и скрупуловном проучавању природе. Име Јосипа. Видовића још је непознато, али ће ове слике учинити да га сва, париска публика, упозна«.

Данас париска, публика. већ познаје Видовића, и желети је да га и београдска упозна што пре, Јер ма колико да сам уметник још тврди да не мисли да, се ода сликарству“, оп непрестано ради и ра= звија, се. Ове четири дивне слике, спремљене за, »Салон Независних« ва 1994. годину, то доказују. И деносећи репродукције тих слика, ми чинимо све што је у нашој моћи да и ми нешто дотринесемо томе упознавању.

ПОЗОРИШТЕ НЕШТО КАО УВОД

Знамо да има читалаца који сматрају да је пог требно одмах овде, на, почетку, пре но што напишемо ма шта, о позоришту, да се у неку руку представимо у једном малом говору у коме ћемо изложити своје лепе намере и своје непоколебљиво уметничко вје рују. Зато морамо, пре свега, да изјавимо да то не мислимо учинити, а, затим да, вас замолимо да чујете једну причу о Алфреду Савоару, писцу познате вам »Кројачице из Линевила«.

“) „Вама је познато да немам појма о уајеиг- има боја. И ваше топло, хладно, јасно и тамно, свјеже и сухо, слатко и кисело и што ја знам све, није ми ушло у главу“. — Из писма Сави Штумановићу.

"") „Сасвим је природно да ни данас нијесам намјеран да будем сликар; остајем обичан келнерчина очекујући док се Штангер поновно сјети да ми понуди место директора којег_ хотела у приморју“ — Из писма Сави Шумановићу; ===