Покрет

ва

пази

ан а а ада паде“ дајем

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 2.

Р | а 9. ФЕБРУАРА, 1924. Г. – БЕОГРАД ;

СВОЈИМ ПУТЕМ

Ако за. једног реформатора успети значи осигуз рати себи леп погреб, Лењин је заиста имао успеха као ретко која личност у Историји. Јер сахрањен је са помпом која је забезекнула буржоазију: недељу дана Савез Социјалистичких Совјетскиг Република, као неко огромно погребно предузеће, само је израг бивао систем сахране необичног покојника!... АЛИ ако се, сем тога, траже и успеси на другим странама, код Лењина, их је врло тешко наћи. Он је дао Русији комунистички режим. А шта, је од тога режима, добио руски народ; Негативне стране оољшевичке влада» вине опште су познате и о њима није вредно говорити; позитивни резултати, пак, по сведочанству најнепристраснијих зналаца Русије, ово су: кому“ низам је руском мужику, дакле руском народу, давши му земљу, дао представу о приватној својини и ствог рто могућности да се развију — занати и кућна индустрија за које је данас настало доба незапам“ ћеног просперитета! Ла ли марксисти имају разлога да буду задовољни са оваквим успесима, то нас не занима. Од споредног је значења, за свет изван Руг сије, и питање: да ли такви - резултати одговарају цени којом су плаћени. Од пресудне је важности је-

Међутим. ово што је он лао тамо где је у пракси приг

мењен, заиста га не може европским народима учи“

нити атрактивним. И зато је сасвим природно што се данас. шест година после петроградске револудије, бесмисленом. у себи контраликторном _ формулом о диктатури птолетатијата. кола је услов примени комунизма. искрено не одушевљава, нико, — сем инте» лектуалног пролетаријала. А тај ваљада, не може давати оријентацију Европи, и ако је јадна Европа, мог ментано толико конфугна, да је. чини се, није тешко турнути ни у какву застрањеност.

Најбољи птимер те конфузије даје Италија, која је у четири године своје илеале окренула, за 180 степени ит ол диктатуре пролетаријата отиттла, ликтатути фашиста, Фашизам је антипод бољтпег визму. Али не само то: он те. како неки лан скромно рече сенатор Коралини. једна, нова политичка пивилизатија. »Матш на Рим« (тако се“ фатистичком језику зову оне демонстралтије и гунгуле које су претходиле доласку Мусолититеве Влале' по зама-! јтају свом таван је најважнијим 6 Франтуске Револутије. За птаво. фТалтистичка тевог лутита је кориговала, или котигује грептке и заблуде Велике Револупиле ол 1789. Јер ова је тпокламорала, права човека, у ттаћанина, И оттРрела, сРеТ лубетал„ лигму. демоктатити и. најзал о сопттатизму. лакле зарела, га. а, стпанпутитте. Оттас је Италији лотпао (а, преко ње ће. веповатно бити стасена и остала Керопа), ол фаттистичке перолутије. која, је ттокламог вала права натитје и прата лржаљве. И зато те ланас, по речима 1". Мусолинија, Рим јелан светионик према, коме се окрећу погледи свих народа на, земљи.

,

Истина је да сви народи са појмљивим интере» совањем осматрају резултате које је Италији дала, њена, фашистичка, револуција и нова цивилизација, али ти резултати, у оцени осталог света, изгледају сасвим друкчије но што изгледају у оцени фашиг стичких проповедника, Јер у стварности, фашизам не значи ништа. друго него диктатуру једне партије која, се ослања, првенствено, на официрски кор и на крупну индустрију. А таква, »цивилизација« нити је нова, нити особито примамљива. Није чудо што су потрчали да је имитују једино шпански генерали. Тим није речено, да фашисти нису учинили огромне услуге Италији. Њихови методи нису симпатични, њихове параде које се заврше само да буду одмењене другима, морају бити комичне свима, сем рођеним Италијанима; исто тако и њихова реторика, која. не мери речи ни онолико колико је то у Италији уобиг чајено. Али уза све то, мора се признати, да су »прне кошуље« својом енергијом и активним патриотизмом спасле италијанску Краљевину од расула а италијански народ од беде анархије. И ако је данас, можда, већина. Италијана у табору фашиста, то је сасвим ра, зумљиво. Нот сами фашистички прваци, кад су трез,

дино: шта је у стању комунистички режим да дај = вени, и кад су у могућности да се не ливе сами себи, 5 9 - 5:

признају да је фашизам јелан италијански спедија» литет који туђу климу не подноси.

Дакле, и поред Г Мусолинијевот светионика. у Риму. свет је. изван Италије, без светлости, то јест, Французи остају верни својим тралицијама. Енглези такође. а Немпи су у превирању баш зато што то не могу: што морају да лутају између демократије, бољшевизма, и фашизма. Али док се Италијани хвале, како су револуцијом спасли своју земљу од прог пасти, којој ју је гурао парламентарни систем, Ен» тлези се не хвале ничим. но у истини су једну врло опасну ситуацију. из које се лако могла родити ревог лупија, решили мирним путем, без диктатуре и без нероља које она доноси. Кад је консервативна партија потучена на лепембарским изборима. који су толико ојачали бунтовну Ралничку странку. Лојд Џотп је, у јелном американском листу, тврдио да паника у“ Лондону попсећа на страх статота Рима пред навалом Атиле. То ние тачно: Лојл Попп је. у ом журналистичком позиву, за вољу једног упорег ћет-а, знатно исктивио истину. Рали тога, укођио га, је

лотађалима, из , >УТттез«, и велики лондонски лист је уз то пакосно ' долао, да би боље било бившим премијерима, давати

пристојну пенсију, него оставити их да одржавају своју ексистенпију писањем овако непаметних чла» нака. Али, ипак, изван сваке је сумње, да су резулг тати избора, који од јуче неолговорне Ралничке странке учинише странку сутрашкње Владе, изазвали приличну забринутост и зебњу. Међутим, забринутост се убрзо показала, неоснована, Макдопалд је пог стао сасвим прописнт »приватни саветник« Његова, Величанства и премијер, а у прилагодљивости нису за њим заостали ни његови другови у Влади, — и