Покрет

40 покрет

борбе противу. банкократије, ни до данас нису вратили. Како се може тај новац привући у банке, питање · је необично ·важно, али испада из обима овог чланка: У сваком случају, не сме се: тражити да банке: поведу кампању ради улагања новца код њих; јер би то код неповерљивог света заиста изазвало или повећало неповерење. Нека ту кампању поведу учитељи, свештеници, политичари и ко хоће, банке ће се тешко одлучити на тај корак. С тога ја нећу у то питање ни да се упуштам: Намера ми је била само да исправим неке заблуде с којима се

скоро свакога дана срећемо у чланцима, студијама“

и:књигама, који сви пате од претеране генерализације, а ништа није горе од тога. Од 'онога који хоће-да лечи друштво од зала мора се захтевати да прво проучи сваки поједини случај болести и да постави тачну диагнозу за њега, а не да препору-

чује исти лек и болеснику и здравоме који би се од тога лека разболео. 5 и -

« Ако зло постоји, нису за њега криве само. банке; него и они који,у жељи за брзом и претераном зарадом, не гледају коме дају свој новац, иако би при иоле зрелијем размишљању могли знати да- банке не могу да им плате толику камату ако новац уложе у сигурне послове. Ту не помаже никаква контрола ни казна розј |езншп. Једино васпитно средство су баш случајеви који су дали повода овом чланку. Само треба жалити оне јаднике који су из незнања поверили своју крваву зараду банкама о којима нису могли да се обавесте. Оним другима биће њихов губитак добра школа за будућност, од које ће видети користи и они и солидне банке, а с њима и цела наша привреда. __Др. Светислев Предић

___ Далеко од тога да се одушевљавамо зеленом или црвеном бојом, ми ипак морамо констатовати да наши велики поседници болују од далтонизма, једне болести која болеснику онемогућује разликовање боја. То се констатује по томе, што велики поседници још не виде да је човечанство после Светског Рата загазило у фазу свога живота, у којој

ТОМА РОСАВДИЋ: Споменик Ослобођења у Новом Саду

Лувега: Краљевић Марко в Муса Кегеџија

широке народне масе свесно и организовано почињу да стварају политичку и социјалну историју. Али не само да: не. виде, него велики поседници ине чују. Они нису приметили : чим су сезатворила уста топовских цеви, да су се широко отворила уста сиротиње раје. А та сиротиња, пошто је политички ослобођена туђинца коме је и економски робовала, тражи данас и економску слободу, јер верује да снага државе лежи у што већем броју задовољних грађана. Наши велики поседници, који су до Ослобођења махом били најлојалнији поданици аустријских царева, буне се данас против аграрне реформе и против ње износе две врсте разлога, економске н правне. Наравно, праве њихове побуде против те реформе не леже у платонској љубави према праву и економији, него су то само изговори иза којих

—_ ОДШТЕТА ВЕЛИКИМ ПОСЕДНИЦИМА

они крију своју слепу себичност. Зато ми нећемо ни да улазимо у дискусију, да ли нужда може и закон мењати, да ли је наша аграрна продукција смањена баш због аграрне реформе или то можда има везе са ратом, нити ћемо да се препиремо о томе да ли су велика имања боља од малих, него ћемо питање аграрне реформе и мало друкчије да претресемо. - И Велики поседници устају против аграрне реформе зато што им она смањује приходе. То је јасно, а то је и људски разумљиво. Није њима стало до нашег државног буџета, до нашег извоза, до курса динара, него се противе смањивању њихових средстава за најугоднији живот. Кад не би то тако било као што ми тврдимо, онда велики поседници не би тражили да им се за одузету земљу да одштета или „откупнина“, како је називају војвођански радикалски посланици у својој ономадашњој представци влади! Шта ће им откупнина: ваљда је неће изво-

ТОМА РОСАНДИЋ: Споменик Ослобођења у Новом Саду

Лунета: Смрт Краљевића Марка

зити у корист динара» Али како ни сами велики поседници не верују да им одузета земља може бити исплаћена, јер се не зна ко има мање новаца, да

ли држава или аграрни рефлектанти, они настоје