Покрет

52 покрет

и он ће свима судити, како је ко заслужио... Немам, браћо, времена, јер су ме звали да кажем своје и у другим селима, а и стар сам — и кљусе ми не ваља — а волео бих сву ноћ ваше паметне речи слушати и с вама већати.

ј — Ма, даћемо ти ми коње, само говори, говори, посветила ти се! — викаше цео збор.

— Па шта да говорим, кад Кемо имати прилике и о Божићу да до Нове Године разговарамо... Разговараћемо осам дана од Бадњег Дана до Малог Божића. Него чујте шта је било са обешеним праведником. Наиђе неки добри човек па кад виде човека изуједана, модра и отекла, он дочепа пеш-

кир испод капе те поче оне мушице разјуривати.

— А-ха! — викнуше сељаци. · ___--- „Ма шта то радиш» — викну на њега осуђени. „Терам комарцеј“ — „Остави их, кумим

те Богом, то су стари, они су се већ крви напили_

па само стоје и не дају новима да дођу!“ „Је ли тако“, упита милостиви. „Тако је,“ одговори обешени, „хвала ти и иди својим путем. Јер ако дођу нови — тек ти ће ме појести!“.... Ево вам, браћо, приче, а ево вам и мога мишљења. Па кад сутра изиђете пред гласачке кутије а ви не дајте своју куглицу гладнима, него ситим комарцима! Јака је Србија, браћо, као задружна снаја којој је момак у војсци на пешачком року, али треба ипак мислити и на то да крв није вода и да је крв Србинова скупа, јер нам треба не само за унутрашње него и спољашње душмане! -

Тако поп-Стева!..

Неки сељаци су, веле, плакали од радости чувши ову мудру беседу а неки су се церекали као суманути. Е

Арсеније Михајловић

Постоји мишљење на страни које се поновило

и код нас, као да несумњиво обилата продукција

лирске поезије после рата, представља читаву епоху и са својим, махом новим спољашњим формама, значи ни мање ни више но крај све старе поезије и почетак читавог новог песничког доба. Неће ми се за цело пребацити да сам противник нових праваца у поезији; на против скоро сам озлоглашен, и код људи који ствари рђаво виде и још рђавије суде, управо компромитован, својим отвореним симпатијама и за нове струје у поезији у колико те нове струје носе у себи истинског песничког духа, симпатијама;, које у не мањој мери, и стално, имами према старим струјама, у колико надахнутим духом поезије. Ипак за то, или баш и због тога, ја имам не мало сумње о вредности и истинитости таквих мишљења и судова, као тај о читавој новој епохи · коју треба да значи појава послератне лирике.

Има прилично разлога, који објашњују провалу и поплаву послератне лирске продукције. Наведимо само неке који са самом суштином поезије

немају органске везе. Музе су за време рата пре-

више ћутале, па није чудо што су после рата тим обилатије проговориле. Слободни стих још од пре рата у борби са академизмом за новијим песничким изразом, дошао је са толиким другим победама потиштених људских и народних тенденција и сам до победе, коју као и други, особито неумерени победиоци хоће да што богатије искористи. Онда: у политици, у целокупном јавном животу свих народа у послератној кризи толике инфериорне вредности изашле су на површину, потисле чак и много супериорније вредности, па није чудо што ту појаву видимо и у поезији. Епитети који се у кругу почетника чују о једном Шекспиру, Гетеу, Микеланџелу, Бетовену, Вагнеру и т. д. одиста често су такви да се не могу у пристојном друштву ни казати, а још мање написати. Један свеопшти парвенизам и аривизам одликује све стране јавног живота, па није чудо што налази одјека и у поезији, као најосетљивијој за све животне изразе. ЈЉудима старог кова и старих добрих погледа став је лако наћи; они просто на просто осуђују

НЕКОЛИКО СУМЊИ И ПИТАЊА.

све то ново, не брину има ли ту ичега доброг, и не маре ако ће, што'но реч „са водом из корита просути и дете“. Академистима је исто тако лако да све ново огласе за „новотирије“, и једноставно осуде. Они који ствари с више људске симпатије, дакле и с више правде, прате и посматрају, нити могу тако лако да све старо прогласе добрим, тим мање што је баш то старо, што су тековине те старе, много хваљене културе довеле до највећег злочина људске историје, до Светског Рата; нити могу једноставно све ново и такозвано ново акцептирати као добро. Њима је до једног одређеног суда много теже доћи, но за то њин суд мора бити у толико бољи и ближи истини не само у питањима нове, него и у питањима старе поезије. Ово бисмо на једном, нешто далеком, али у толико илустративнијем примеру могли објаснити. Са гледишта естетике старих грчких трагеда, Шекспир је један бруталан, дивљачки варварин и рушилац. Са гледишта естетике после Шекспира, и ти стари грчки трагеди добијају један смисао више и једно схватање више.

Ако не затворимо своју душу у напред за све што је ново, ми ћемо моћи осетити не само истинске врлине новога, него ћемо обогатити и своја осећања и своје смислове за врлине старога. Већ се то и код нас, у једној малој књижевној средини осећа. Подигнути и све више растући интерес и смисао за Бранка, за Змаја, за Лазу Костића, сведочи да се у јеку новог, и у самој средини новине, снажи интерес за истинске врлине и вредности старога. За то, ништа бесмисленије од анатеме коју тзв. стари, у ствари они који нису ни стари ни млади, који у опште не зна се шта су, бацају на све ново. Но не мање је бесмислено разбацивање и разметање тзв. младих, који у ствари нису ни млади нити се зна шта су, који од себе датирају историју поезије и све испред себе једноставно огласе за ништа.

Ја лично, морам признати, и чиним то отворено и искрено као увек, имам велике сумње о вредностима много чега што иде под геслом н0вине, онако исто као што у своје време нисам могао, из унутрашњих својих убеђења, пристајати у