Покрет

120

покрет -

већ сасвим спрало, остала је зелена бронза; четири једнака тела, али свако има своју физиономију, чатири сасвим различита живота). Ба-рељеф се по-

јављује са све мање и мање људских фигура, заме-

њују их источњачки богати преплети са фигурама

ЉУБ. ИВАНОВИЋ: Манастир Зрзе

животиња, томе се убрзо придружује полихромија, и пластична уметност силази на чисто орнаменталну улогу; раскошноме укусу (Оријента више одговара минијатурни рад у скупоценоме материјалу и најзад уметност резања слоноваче остаје да једина заступа углед византијске пластике уопште. Запостављању скулптуре допринела је и црква: ортодоксна уметност обично избегава — нарочито доцније — престављање људских фигура, особито у пуној пластици, она се служи мозаиком код богатих (Цариград, Солун, Равена) и фреском код сиромашнијих (Грка и нас). Доцније, готово пред крај развоја византијске уметности — у т. зв. ренесансу ХМ. века — наилазимо кад на мало оживљавање религиозне скулптоване декорације; али то је ипак само ба-рељеф — или још мање: линијом урезан цртеж (ванредно леп цртеж Богородице са Христом, на двема мермерним плочама лево у углу предпоследње сале византијских скулптура у партеру Царскога Музеја у Цариграду, на пример. У томе истоме музеју у последњој сали су два фрагмента циборијума са авђелима у ба-рељефу који испуњавају „цвикле“ око архиволте: један је из ХП., други из ХМ. века. ИУ у Карије Џами узидан је фрагмент са некога гроба ХЛ. века: једна архиволта са Христом у врху и два анђела у угловима — али све је ово увек само још чисто декоративна уметност). Велику слободну скулптуру саме скулптуре ради не срећемо у византијској религиозној уметности нигде“) Она је напротив честа у католичкој, тамо је фреска већ ређа, мозаик још ређи — скулптура је главни украс цркве. Наша уметност Средњега Века — на средини Балкана, вододелници Истока и Запада — под утицајем је нарочито јаким, једно време, и тога като. личкога Запада. уметност баца пун сјај свој свуда око ње (Фридрих Ц) у јужној Италији, Угарској и Далмацији. Немања почиње чисто византијском Топлицом, Ђурђеви Ступови већ се осетно приближују Западу — Роман:

#) Кондаков каже да се у цркви Св. Климента (манастир Богородице Перивлепте) у Горњем Граду у Охриду, чува једна дрвена статуа Светога Климента из ХУМ века. Г. Р. Петровић је био 1921. год. у тој црквици, нарочито је тражио ту скулптуру» али о њој ништа није могао сазнати. са а

У Немањићско доба латинска.

ство осваја: Преко Далмације Ломбардија, директним саобраћајем Апулија, доносе богато скулптоване портале Студенице. Под архиволтом је цела група у Лаш-тецеј-у: Између два анђела на престолу седи Богородица — висина седеће фигуре је 1 м. 50 предњи део је оштећен те се не види је ли држала Христа на рукама, али свакојако да јесте. На основи остраг пише: МАТИ БОЖИЈА (А из „Мати и О из „Божија“ изостављено и означено озго скраћеницом). Исток је већ додао своју полихромију. Около на мермерноме довратнику су у рељефу мале фигуре Профета; лево и десно колонете са лавовима. Затим после читавога низа борбе на Жичи, Милешеву, мешовитим Сопоћанима и чак донекле готскоме Гацу, поред чисто византијских Нагоричина и Грачанице наилазимо опет на Романство у Бањској. Бањска је у Рушевинама али зидови још држе тосканску оплату полиранога мермера у три разнобојна реда: беломе, ружичастоме и модром. У платну некаквога турског утврђења, у које је доцније обухваћене црква, узидана су два лава, скулп. туре које су носиле леђима стубиће портала романскога портала. Најзад долазе Дечани, „цвет наше архитектуре Средњега Века“; они имају највише романскога на себи. На западноме порталу, | у пољу под архиволтом, налази се у пуноме Љаштеџеј-у група Господа на престолу, између два анђела; над јужним је једно дивно готово примитивистичко крштење на Јордану.

Ево, дакле, више примера употребе скулптуре као украса спољног, код нас. Оза је јасно сведена на украс романских портала наших цркава, (чисто религиозне фигуре налазимо код нас још једино на Каленићу; тамо на прозору нартекса, споља видимо ба-рељеф Матере Божје са Христом на рукама и то под једном архиволтом изломљенога лука. Али цео украс Каленића је јасно источнога карактера: За „Моравску школу“ наше средњевековне архитектуре не постоји ни Запад ни Визант, исто тако богато цизелиран камен налазимо код Владимира у Русији, на Кавказу, у Георгији — то је стара традиција хришћанскога Оријента измењена савременим Исламом. Присуство ове скулптуре на Каленићу у томе независноме периоду не може се дакле објаснити Романством, али то нам не смета за наше резоновање о скулатури Матере Божје из Соколице). Видели смо да је и скулптура у Соколици била у

УБ. ИВАНОВИЋ: „Из Битоља