Покрет

142

линер Тагеблату, о којој је ових дана било речи у читавој европској штампи, да су ти фалсификати исфабриковани бар са нешто умешности и познавањем стван о којима говоре. Али овакви какви су, ови дају само докуменат о дрскости и игноранцији њихових аутора, па је немогућно, да их је

за аутентичне сматрала и редакција листа који их је публиковао.

Јер, и најповршнија анализа тих докумената открива њихове грубе лажи којеје врло лако утврдити као лажи, и што би и сама редакција БЉерлинер Тагеблаша била у стању да учини, да је то хтела. У једном од тих докумената, на пример, износи се текст француско-чешке конвенције од 28. октобра 1918, дакле од дана који је читаве две недеље пред даном закљученог примирја. Међутим, по самом тексту конвенције игзледало би као да су обадве уговарајуће стране знегле већ тада, осам месеца раније, унапред датум кад ће бити потписан уговор о миру! Тајно протокол о Београдској Конференцији од 10. јануара ов. год. састављен је у језику и стилу којим су се служили само званичници покојног Франца Јозефа и званичници Хоенцолерна, — и нико више, јер је за сав остали свет то напросто немогућно. Даље, у истом документу се наша држава зове Уједињене Краљевине С. Х. С. и наш Краљ је Краљ Уједињених Краљевина С. Х. С. (Котс Фег уегешшоеп Котшотејсће).

Такве омашке није могла превидети редакција једног озбиљног листа. Али она о њима није водила рачуна, јер јој то није било потребио. Очевидно је и она знала, да се вера у аутентичност њених докумената дуго не може држати, а за моментани ефекат сасвим је ирелевантно да ли ћеу њима бити која апсурдност више или мање. Поступила је, дакле, као што су у своје време бечки листови са Фридјунговим документима,

Но, у овом случају, не ради се само о афери једног листа. Фалсификаторима Берлинер Тагеблата дала је највећи публицитет сама немачка Влада, а њени официози свих степена су неколико дана покушавали сугерисати јавности, да се заиста ради о о некаквим сензационалним открићима. Чак је та официозна штампа имала дрскости, да прилично неуљудно полемише са чешким послаником (данас већ покојним) Тусаром, који се искрено старао, да је изведе из заблуде.

Јасно је да та штампа није била у заблуди. (Она је свесно и с планом отворила кампању, коју је инспирисала сама берлинска Влада. Дакле, и политика републиканске Немачке, као и хоенцолернске, служи се лажима и фалсификатима 2

ШТА ЗНА О НАМА УПОРЕДНА КЊИЖЕВНОСТ

Мако има задатак да проучава колики је принос свакога народа општој човечанској мисли, она често врло мало зна о васцелом нашем духовном и књижевном животу. Она не хонорише наше напоре да европеизујемо наш живот и нашу домовину, него чека активну нашу сарадњу у решавању крупних научних, уметничких, етичких и социалних задатака, на којима ради савремено човечанство.

Ишчекујући нашу сарадњу, ево шта зна о нашој књи-

.

ПпокРЕеТ

жевности Упоредна Историја Књижевности од почетака до ХАХ столећакоју је, још пре рата, написао Етедепс ГоПсе, а чије друго издање, с предговором академика Греара, је пред нама. На странама 377 и 378, о Југословенима се говори овако и оволико:

„Међу земљама поплављеним панславизмом који се нада да на све стране, као потоп, распростре своју власт и своју превагу, Срби и Бугари би нам замерили кад бисмо прошли поред њих не погледавши их, иако они стално повећавају број научних завода, новина, школа. Београд, Софија, Пловдив, пре три четвртине столећа варварска села, сматрају се већ данас као огњишта просвете. Онде где сте пре сретали спорадичне диалекте, немоћне, без кохезије и без историјске везе, сад се ствара, у Београду, у Задру, на Цетињу, један књижевни језик који се с оправданим поносом позива на благо народне му поезије која се још увек одржава и занавља, јер кроз читав низ столећа остаје верна обичајима, легендама и веровањима земље. Пошто је углављен заједнички језик и уведен у све југословенске покрајине, постао је он, ослобођењем Србије и Црне Горе, не само један од политичких језика источне Европе, него и цветни орган књижевнога препорода који се достојно надовезује на

дивне песме српских рапсода. „Српско-хрватски језик има своју књижевну

историју. На њему има докумената који потичу из

дана пре ХШ столећа, а данас он она има свој посебни књижевни покрет коме су главна средишта

Београд и Загреб. Сем усмене књижевности, која

је стална смеса витешке егзалтације и наивног ве. ровања, хероизма који је увек активан и сањалачког идеализма, српско-илирска књижевност је познала и лепших дана, од ХУ до ХУП столећа, кад су Дубровник, у Далмацији, прославили: нежни Држић, строги Мавро Ветранић, затим Иван Гундулић и Палматић (тако). У ХУШ столећу, назва Гете Милутиновића својим источним наследником. А велики

ослободилачки занос који настаде, око 1830 године,

у свим славенским крајевима Средње и Јужне Ев-

вропе, дао је мисаоном покрету врло одређен подстрек. Почев од срећне иницијативе Гаја и Вука Стефановића, Хрвати су прихватили српски као званични језик. Деметер драматичар, чија је муза упо· ређена с музом Пушкина, Лублотић (тако, а вероватно не значи ЈЉуб. Лотића, него штампарском погрешком нагрђено име Субботића) познат по оригиналним својим баладама, Остражински (тако), писац који је већ за живота постао класичан, Сима Милутиновић, Субботић, Змај Јован Јовановић, па и други још новији, много су потом допринели да утврде овај језик који је српском народу, најзад,

дао филолошко и књижевно јединство.“ Толико. То није много, од 462 стране колико

нам је посвећено свима као човечанству, Југословенима ни пуне две стране. И није то најжалосније; тешко нас осећање обузима кад увидимо да нам тиме није учињена неправда. Нешто више, само мало више места су у тој књизи добили Азтеки и Перувијанци, творци двеју америчких цивилизација које су Кортес и Пизаро, велики конквистадори, пресекли и упропастили заједно с народима који су их изградили. Наши суседи, Мађари, немају у

овој књизи пуних шест редака!