Покрет
ПОКРЕТ
Утешно је притом ово: све то значи да смо ми Југословени млад народ. Ми нисмо имали прилике да покажемо шта можемо. Сад је ту прилика, у нашој држави. Сад треба само једно: свако од нас да предузме крупан неки посао и да у њему да пуну своју меру. Потребно је само једно, а Људевит Вукичевић је то једно изрекао у две речи : Узгор Срца!
ПОЗОРИШТЕ
ПРЕМИЈЕРА ВОЛФ — ФЕРАРИЈЕВЕ „СУЗАНИНЕ ТАЈНЕ“. „ПАЈАЦИ“ СА Г. ХОЛОТКОВОМ
Ваљда зато што су комбинације Кавалерија - ПајациПајаци - Шехерезада Шехерезада - Силфиде и т. д. већ престале да привлаче публику (сећамо се чак једне представе „Шехерезаде“ — „Боема“ на којој је било мање публике него на последњој представи „Невероватног Дилиндра), позоришна управа дошла је на идеју да стави на репертоар још једну оперу у једном чину, Сузанину Тајну од Волф-Ферарија, која ће се сигурно „исплатити“ „јер јој даје могућности да обогати репертоар са неколико нових „склопова“ оперских вечери (после првог „Оузанина Тајна“ — „Пајаци“, дошло је друго „Суванина Тајна“ — „Шехерезада“, а доћи ће по свој прилици и неко треће) а опрема опере не захтева велике трошкове. Та, принова је добра за позоришну касу; није рђава, срећом, ни за публику, јер је „Сузанина Тајна“ пријатна ствар.
Кад кажемо пријатна, мислимо на музику. Тачно је да та музика није дубока, да је оперски лака да представља вешту комбинацију туђих стилова, али то јој све не смета да се даје слушати и да је, што је најглавније, ненаметљива и ако је некомпликована: ни једна арија из „Сузанине Тајне“ не
бруји вам два дана у глави као „„Кена је варљива“.. или „Шта блажи циганину.. : имате задовољство да чујете му-
зику која није заморна и да је се, кад изађете из позоришта, ослободите.
Само, да бисте потпуно уживали у њеној свежини, потребно је да не гледате на сцену, да вам сиже опере не би покварио расположење. Волф-Ферарију је за његову музику био потребан духовит и лак либрето; на жалост, док је музика, само лежерна, либерто је баналан. Граф Жил мисли да га жена вара јер је осетио у салону мирис од цигарете, а пошто зна да ни грофица ни његов слуга не пуше, то значи да је цигарета припадала грофичином љубавнику; љубоморне сцене, свађа, разбијање вазни и класичан лажни одлазак у клуб; на крају, гроф долази
кад кроз прозор да ухвати своју жену и њеног љубавника на делу, он затиче жену
тде пуши. Ове се објашњава, долази помирење, гроф се решава, да и он пропуши, и све се завршава дуетом у славу цигарета. Дође вам не само да због либрета и о музици Волф-Ферарија стекнете горе мишљење, већ и да се одрекнете дувана.
У осталом, све вам то можда не би сметало да је режија. била друкчија. На нашој позорници све постаје сувише круто, свему се даје нека непотребна озбиљност: чак и кад дајемо оперету (,„Виларове драгоне“) неки глумци имају лице и покрете као да врше какав сацердоталан чин. У „Оузаниној Тајни“ треба да се осети да је све оно на сцени лака шала, тек онако, уз музику, у гестовима певача да се види да „све то није озбиљно: режисер је међутим, канда, хтео да на сцени видимо комад; зато је Г. Ертл био и трагичан, и болан, и узбуђен без оне ироније која је била потребна да би довела игру у склад са музиком. а
Иначе и Госпођа Пољажова и Г. Њртл били су, као певачи, врло добри. Госпођи Пољаковој припада велики део заслуге што је ова премијера ипак успела; а највећи део припада Г. Брезовшеку под чијом је палицом оркестар био добар како се само може пожелети.
о
Хумор, који је недостајао „Сузаниној Тајни“, дат је у Пајацима. Кад год видимо то што се зове „Нова Режија Пајаца“, сетимо се једне шале румунског тенора Насте који је гостовао на нашој бини.
„Гледам на. позорницу, каже Наста, тамо неки стубови положени, усправљени, сигурно ће да се даје Аида. Наједном наилазе неки Кинези, Јапанци, шта ли, и окакућу преко бине. — А, знам! то је Мадам Бетерфлај. Тек ка д је наишло оно уштрегнуто магаре досетио сам се да се дају Пајаци“.
_ Те кинеске маске, бедни Канио који у своме турнву кроз талијанска села води са собом и издржава трупу од десет особа. (јер кад наше позориште плаћа балерине „треба их искористити, зар не%), мушки хор који не зна да ли да иде у кафану или да остане да пева „бим-бом“, Т. Зиновјев, који
143
пошто-пото хоће да глуми и после своје велике арије брани се од неких халуцинација, све вас то одржава у неком ведром расположењу до краја, до онога „Комедија је свршена , које једино не разумеју они талијански сељаци око подиума, јер и после оног покоља на позорници и даље равнодушно седе и као да још нешто чекају.
Партију Тонија певао је ове вечери Г. Холотков коме је то треће појављивање на бини по доласку из Италије. Он је ангажован, кажу, за двадесет гостовања, како би публика имала неко време свог другог омиљеног баритона, пошто је Г. Јурењев отпутовао. Овај повратак Г. Холоткова у Београд дочекан је од публике са више љубопитљивости нето одушевљења: сад се та љубопитљивост (пошто је поређење извршено: у гласу Г. Холоткова има мало више заморености него пре) опет претвара у одушевљење ако не све а оно већег дела. публике. И ове вечери је Тонио неколико пута изазиван и по-
_сле пролога викало се: 655
(Једна напомена: Певачи и диригенти требало би да се старају да публици уштеде посматрање понеких непријатних сцена. Ако певач има разлога да верује да диригент неће пристати на бисирање неке партије, не треба ни да га тражи; али кад већ певач три пута врло јасним гестом, чак и речима, замоли за „бис“, диригенту није потребно да га понижава пред публиком тиме што ће три пута да га одбије. Пошто ни Г. Христић ни Г. Холотков не схватају ствар овако, ми смо присуствовали једном немилом призору „надјачавања“ и показивања своје моћи пред публиком. Г. Христић је тако лепо мотао да понови пролог а после, иза бине, пред позоришном управом, да се разрачуна са певачем како зна).
Госпођа Попова, изврена певачица и добра глумица, имала је успеха и заслужила многе аплаузе, као и увек.
Ке. Ке: ПРЕМИЈЕРА „КАФАНИЦЕ“ ОД ТРИСТАНА БЕРНАРА
Хумор Тристана Бернара познат је нашој публици из његових кратких прича које су излазиле у фељтону наших дневних листова. Те причице су оно исто што су, у мало ори-
гиналније издању, де Лотрекове „Приче Тома Џое“: вицеви који су наши дедови слушали од својих очева, само испричани на начин који је на њих ставио етикету савре-
меног „француског духа“. Тристан Бернар је један од најповнатијих представника тога француског духа; кад год се говори о француском хумору, помиње се његово име, његови „написани вицеви“, да их тако назовемо, поштују се као нешто класично, његове многобројне досетке штампају се и прештампавају по свим листовима, анегдоте о њему измешљају се, само да би их било што више, он је неприкосновен као Жорж Куртелин и као цртачи Сем и Форен. Млађи и оригиналнији хумористи јављају се, али дух жанра кеји застуга Тристан Бернар доминира.
Нешто од дражи тог специфичног париског хумора морало се изгубити при превођењу. Ово није пребацивање преводиоцу: ни једна духовитост у преводу није исто оно што у оригиналу; кад би Де Ла Фушардјерови разговори са „Бикаром, званим Буифом“ били преведени, у њима не би осгало ни трунке духовитости, Алфонс Але би на српском био беемислен, а шта би странци мислили о чича Илијиним српским вицевима, кад би неко случајно превео „Дорћолска посла“, тако пуна нашег хумора, нећемо ни да замишљамо. Кад је већ један део хумора био осуђен на то да буде изгубљен, онда. је онај остатак требало дати што је могуће боље, и то је била ствар режије и глумаца.
Овако нас је премијера „Кафанице“ потсетила на премијеру „Сузанине Тајне“ и на приказивање скоро свих пиеса лаког жанра код нас. Да ли кривицом глумаца — иначе добрих глумаца — или кривицом редитеља — иначе одличног редитеља, — не знамо, тек комаду је одувето нешто од његове лежерности. У оваквим комадима темпа има да буде бра, разговори живи и ненателнути, ништа нарочито да се не наглашава (јер није важан ни један поједини виц, важан је хумор који избија из свега као целине); код нас, напротив, као да се тражило да свака досетка изазове ефекат; бар тако изгледа по паузама, подвлачењима и самом ритму који је успорен. 4
Затим, држимо да није требало заборавити да се комад дешава пре рата. Сам датум кад се све то догађа сувише је наглашшаван (све личности га понављају: 15. април 1911.) да бисмо могли да примимо црначке џаз-бандове и фокс-трот у то доба мађарских цигана, аргентинских тангоа и танго-максиса. Најзад, кад се већ хтео у онај ноћни локал да мете џаз-банд, могла је бити живља и музика а не само гестови музиканата на бини.
Игра глумаца је иначе за похвалу. Је 6у