Покрет

покрет 163

утисак, у колико се утисак на публику може видети из писања критичара, није био тако потпуно леп као првих вечери. Скоро сви критичари доносе похвале мало хладније, пишу са више резерве, а по неки (опет критичари „Обзора и „Хрвата“) изјављују јасно своје недопадање.

„Новости“ су најпохвалније; Т. Галогажа хвали све глумце: „Витомир Болић креирао је цара Душана на један свој лични и специјални начин који се најбоље изразио у трећем чину. Одличан је био М. Милошевић као Душанов син Урош, који више воли жену него царски деспотизам, више самостану тишину од деспотске власти. Божа Николић као Синиша Немањић и Деса Дугалић као Хрисанта, били су фини и у гесту и у речи. Нарочито истичемо Наду Ризнић, која је као Томанда дала извроних момената. Анка, Врбанић, као Душанова жена, успјела је да својом игром буде достојна, жена. јелног цара, онаквог карактера какав је дат на синоћној представи. Остали беспрекорни.“ -

Други већ праве мале примедбе. „Ријеч“ хвали Г.Г. Богића, Мату Милошевића, Божу Николића, Тинића и Госпођу Дугалић и налази да су београдски глумци „дали ову комедију достојно“, али додаје: „Само не познавајући довољно акустичке увјете нашега гледалишта, они каткада нијесу погодили висину гласа коју треба употребити — а ту их је мното сметала и немирна публика. То се односи нарочито на велику скушпну сцену на почетку трећега чина. Пијанка у другом чину изашла је нешто блејела, иначе изврсно постављена и т. д.“ „Загребер Тагблат такође хвали глумце посебице али налази да су „глумци осећали да их притискује неки терет кога нису могли да се ослободе; можда из уображених разлога.“

Да наведемо најзад пи оне две непохвалне критике. „Остали смо хладни, вели критичар „Хрвата“, јер су и глумци били хладни. На ниједан од њих нема звучан орган, то је незгода и случај, коме нема помоћи...“ А критичар „Обзора“ пише: „О јучерашњој игри београђана не може се говорити похвално. Њихов трагтед Витомир Богић, који је глумио дара, има глас без икаквог звека, без боје и нарочито без обујма.. До тратеда фали му напросто све. Није био бољи ни деспот Синиша Боже Николића. Набрекли грлени глас који убија сваки лијени вокал, бива у љубави ситан и смијешан. Млади Мата Милошевић, који је дао Уроша, има доста добар тлалчљиви орган, ати би морао бити поучен о опасности декламирања с преврнутим очима.“. Код овог критичара добро су прошле само жене, које хвали.

Што се тиче самог комада, мишљења су скоро иста. Сви се слажу да је ствар пуна лиризма, да се види да ју је написао нежан и осећајан песник, али да за позорницу, 8602 своје развучености, није најпогоднија.

У Што се тиче Вукадиновићевог „Невероватнот Цилиндра“, мишљења о њему су, као што се могло и очекивати, највише подељена. Једни критичари налаве да је комад одличан, други да не ваља ништа; да би доказали своју тврдњу, једни веле да је публика, одушевљена, бурно аплаудирала а други да је публика остала хладна. Ево неколико најразличитијих мишљења.

- „Покретов“ критичар диже Вукадиновића у звезде. „Овај врло талентирани млади аутор београдске књижевне школе, пише он, у овом симпатичном послу тражења новог израза јесте даље од наших младих у Загребу. Крлежа и Кулунџић јесу иза њега; Крлежа је строги натуралист заправо стара школа, а Кулунџић је симболистички натуралист или натуралистички симболист. „Невероватни Цилиндар“ казује нам у сав глас, да је ту Беопрад дошао даље од Загреба.“

(0. Галогажа, у „Новостима“, хвали комад најлетштим речима: „ Ж. Вукадиновић посједује несумњиви књижевни таленат и јачу културу. Кад таленат који је написао тај „Невероватни... и т д.“, не би наставио да предано продужи започети посао, то би био врло озбиљан губитак за нашу драмску умјетност. Вукадиновић је свјестан да живот нема апсолутне вриједности. Кад је све релативно онда је помало и досадно. Али он није отишао у песимизам него у ведрину. Вукадиновић је, по свом схватању, нешто као тај његов Кори стиан који каже да је дуго вријеме „први разлог свему што се догађа на свету. Од дуга времена и наранџе цветају“ и супериорним осмијехом прича о „непоједеној успомени појеПЕН чоколаде . Вукадиновићева комедија, а то прва!, треба, да је стави у први ред, и она се може успјешно мјерити са, најоосљим нашим казалишним комадима. Јак у инвенцији још јачи у „изразу, он се показује као таленат за кретрање 5 Његов Др. Шју, који је паметан и сувише за ову „луду Купу споља , спада у ријетке фипуре, које пролазе преко на-

ших позорница, тај Др, Шју, који парадоксно товори да је

митлемен онда кад он хоће а сандвичмен онда кад други

"хоће, то је примјер за. снагу израде типова. За јаке призоре

Вукадиновић може да поносно пружи сцену између Кристијана Ле Ноара и Др. Пуа, а за инвенцију цијелу идеју тога тобоже „тужног збитија“... Комад је, наравно, плод ЧистоР интелекта, ведар кад аутор жели, протескан кад аутор жели, тужан кад аутор зажели и т. Д... и њега треба проматрата као ведру и врло симпатичну игру фантазије... Гротеска п симболика, ублажена ведрином, то је карактерна ознака Вукадиновићевог _„Неверованот Цилиндра. Њ. В. краља Кристиана“.“ (0. Пармачевић, у „Новостима“, налази да је комедија. „сувише наивна, сувише прорачуната на то да разљути филистре“ али брани комад, истина на помало оригиналан начин он тврди да у томе „писменом, и ако наивном, експерименту“, ма шта публика мислила, ипак „нема, кретенизма“.

Рудолф Мајкснер, у „Обвору , налази да је „најневероватније на том невјеројатном цилиндру то што је комад добар „а могао би бити и изврстан“ и предлаже да се у Затребу спреми тај комад.

Критичар „Загребер Тагблата“ види код Вукадиновића» погрешкку „већине наших млађих летерата : неправилно схваћен експресионизам. Комад је за њега бесмислен, без садржине и без идеја, — и ако „Господин Вукадиновић, упркос томе, има врло много талента.“

Постоји још и Г. Еустахије Јуркас, критичар „Хрвата“. Он изјављује да скоро ништа није (равумео „но не зато што је дјело било одвећ дубоко, већ што се таквим тек шричиња, а није, јер на концу измиљи из невероватног цилиндра сасма. ситна идејица, насилно стрпана у гротескиу форму.“ Само, за тога. Т. Еустахија Јуркаса мора се посумњати да није био на. представама о којима је писао, јер је са истом сигурношћу са којом је товорио о игри наших глумаца, изјавио на крају критике: „Унаточ изјави да се дјела одриче, Тосп. се Вукадиновић ипак појавио пред завјесом“..., а Вукадиновић, унаточизјави Г. Јуркаса, није ни био у Загребу.

После аплауза, цвећа, банкета и говора глумци су се вратили у Београд. Њихов успех у Загребу је јемство да ће тамо увек бити добро примљени, и већ се може говорити о једном њином дужем гостовању, идуће године у Загребу, на које би загребачки глумци одговорили једним дужим гостовањем у Београду. Ако то и не буде, сам факат да су наши глумци оставили у Загребу лепу успомену на себе довољан

је да се резултат овог гостовања може назвати значајним. КИНЕМАТОГРАФ |

СМРТ ЛУЈА ДЕЛИКА. — ЛЕОН ПОАРИЈЕ И ЊЕГОВ „ЖОСЛЕН“. — „НОСФЕРАТУ“ И „ДЕДИ“

Новине јављају да је умро Луј Делик, један од најталентованијих француских режисера, један од првих и најоригиналнијих теоретичара „неме уметности“ у Француској.

Луј Делик не спада у ред оних кинематографских режисера који су вештину режирања научили на позоришним даскама. Он није“био ни позоришни редитељ ни глумац и нису та спутавале никакве навике ни искуство стечено у поворишту; то му је помогло да много правилније охвати кинематографску уметност. 3

Као покојни Ричото Канудо, као Ј' Ербје, Делик се бавио књижевношћу. Био је талентован песник и драмски писап а сем тога стално се бавио журнализмом. Одличан теоретичар, Луј Делик је посветио кинематографу четири књиге; „Фотогенија“, „Кинематограф и Комп.“, „Шарло“, „Кинематографска џунгла“. Био је уредник једног од најбољих француских листова: „Оинеа“. : -

Луј Делик је оставио пет великих филмова: „Шпанска свечаност“, „Ћутање“, „Филевр“, „Жена ни од куда“ и најзад последњи, довршен два месеца пред смрт, „Поплава“. Његова. жена ни од куда“ спада у најбоље француске филмове.

Био је ожењен глумицом Евом Франсис која је била тлавна протагонискиња свих његових филмова а сем тога је играла и у Ј' Ербјеовом „Ел Дораду“.

Смрт Луја Делика је велики губитак за француски кинематограф. После ње, број француских режисера од којих се може очекивати да ће француски филм водити правилним путем и попети га на достојну висину своди се на три: Жан Епстајн, Абел Гане, Ј' Ербје.

Јер од Леона Поарије, творца филма „Жослен“, који емо видели у Београду, тешко да. је могуће за дуже време очекивати нешто нарочито добро. Њега је упропастио успех „Жеоелена“. Кад се „Жослен“ појавио, француска критика се