Покрет

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 12.

19. АПРИЛА, 19924 Г, БЕОГРАД

5) РАИ ЛАА

По једној тези, наша држава је нова држава и зна јој се тачно дан рођења: то је 1. децембар 1918. Она се родила на један оригиналан начин; изменом декларација. Дали су декларацију представници Народног Већа, на ту декларацију одговорио је тадашњи Регент такође декларацијом, и тога момента постала је држава СХС, која је испрва названа Краљевство СХС,а касније, из филолошкоестетских разлога, прекрштена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Уопште, у то време, с јесени 1918., декларације су имале чудотворну моћ, — скоро колико и магичне реченице баба гатара и бајалица. Једном декларацијом Народног Већа, од 20. октобра 1918. створена је Држава Словенаца, Хрвата и Срба, другом декларацијом редуцирани су у знатној мери резултати оне прве, па се поред Државе Словенаца, Хрвата и Срба, на територији исте те државе, у исто време, појавила и држава Словенија. Као што и доликује једној независној држави, Словенија је,

чим се родила, имала и своју спољну политику која је била прилично империјалистичка. Словенци су, на име, нашли, да су они легитимни наследници аустро-угарских претенсија и аспирација на — Киликију у Малој Азији. Тим својим претенсијама они су дали израза у једном, данас већ заборављеном — како се брзо заборављају и овако крупне ствари! — Меморандуму који су примиле као свој (јамачно зато да му подвуку озбиљност) све њихове привредно-економске организације и корпорације... С таквим претенсијама, Словенци би, наравно, морали доћи у сокоб са Француском, која је такође била бацила око на Киликију и послала у ту несуђену словеначку колонију и своје трупе. Но до конфликта ипак није дошло јер су у Љубљани ускоро изгубили вољу за стварањем колонијалне империје, а и Французи су, после неколико неугодних афера са Кемаловим ордијама, дигли руке од Анатолије.

Дакле, словеначки империјализам свршио са једним меморандумом. Касније, Словенија, у главном остаје у границама унутрашње политике, увидевши, сасвим правилно, да је и то подручје довољно за све фантазије. Њена најача странка (г. Корошчева) прва се изјаснила за републику, да неколико-дана доцније у Београду прва прими монархију и првој Влади Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца да за потпредседника свога шефа. Али то је засебна прича!

Истина, било је још... занимљивости и у области спољне и војне политике, но ове нити су смислили, нити су за њих једини одговорни представници Словеније: оне су заједничко благо браће СХС. На пример, она заповест Министарства Народне Одбране у Загребу, по којој се Италијанима, пред Полом, имала „дати битка“ Или ванредно интересантна историја о предаји ратне флоте. Или Г. Шурминов трговински уговор с Маџарском, за који у Београду нису ни знали кад су, нешто каСније, правили примирје са Карољијем. Или Г. Дринковићева мобилизација и његове реформе у

војсци. У свему томе имали су реч и Словенци, али не пресудну реч. Само је случај што је, у то време, једном приликом њихова, тачније: њихове најаче странке (Г. Корошчевих клерикалаца), воља изгледала меродавна за све крајеве од Дрине до Муре.

То је било у Женеви, кад је Г. Корошец испао

представник не само словеначких клерикалаца него и свих Хрвата и Словенаца и свих Срба изван Србије и Црне Горе!

У то време, у сувереном Народном Већу, с чијом сувереношћу се терала шега неколико недеља и које је већ само себи постало смешно, ломиле су се две струје: једна (јача) је хтела да се што пре изиђе из ере дискусија и састављања прогласа — то је био, стварно, једини рад Народног Већа, — и да се спроведе уједињење са Србијом. Ово је било потребно већ и стога, што је земља била у пуној декомпозицији, а некоје крајеве је већ захватила анархија. Друга струја није излазила отворено са својим плановима, јамачно зато што јој ни самој нису били довољно јасни. Из њеног држања дало се разабрати само то, да би она желела од наших ослобођених територија подићи неку засебну државу, али како, с ким, и чим, — о том нико није био на чисто. Практична политика те струје сводила се на одуговлачење и одржавање неодржљивог 5та!ш5 дио-а.

Незгода је била и у томе, што од Србије није долазила никаква иницијатива ни директива. Изгледало је као да се Србија дезинтересује за ствари с оке стране Саве и Дрине, или да жели остати пасивна: нико у Загребу није био у стању да сазна жеље и намере представника Србије. У тој општој неизвесности једнога дана стиже вест о Женевској Конвенцији. Тако је названо оно чудо од споразума, по коме се уједињење Срба, Хрвата и Словенаца разбијало у две државе (Србију и Државу Словенаца, Хрвата и Срба), а одржавало једино некаквом централном Владом која се имала настанити у — Паризу!

Овај страшни докуменат наше политичке неспособности требао би што пре да падне у заборав, али на жалост то је немогућно. Јер, и ако „Кеневска Конвенција није преживела ни 24 сата, жив је још дух који ју је на свет долео, и његово дејство осећа се и данас. Пре скоро шест година, у Швајцарској се састаше представници Владе Србијине, опозиције Србијине, Југословенског Одбора, и Г. Корошец и још некоји случајни чланови Народног Већа. Решили су се били, сматрајући се позвани за то, да ударе темеље државној згради нашег уједињеног народа. И кад су приступили послу, по ономе што су израдили, види се очигледно, да сви заједно нису имали ни најмагловитије представе о оном што треба учинити, нити о путу којим треба ћи, нити о средствима која су им на расположењу,. Држава С.Х.С, ушла је у Конвенцију јамачно као концесија Г. Корошцу и Југословенском Одбору. Тај Одбор, међутим, није репрезентовао