Покрет

186

покрет

никога. Г. Корошец, пак, није у опште био опуномоћен да склапа уговоре и конвенције. ИМ зато је вест о оном што је урађено у Женеви изненадила и изазвала гњев читавог Народног Већа. Унитарци били су згранути, чувши да ће и даље остати одељени старом аустријском границом од Србије, и да на ту монструозност пристаје и званична Србија; они други опет, били су увређени што Г. Корошец, неовлаштен, улази у споразуме који намећу неке обавезе њиховој имагинарној држави, и то без обзира на вољу сувереног Народног Већа. А сав трезвен свет био је пренеражен изгледима, да ће

хаос који се развијао већ месец дана, а који је.

донела независност Државе Словенаца, Хрвата и Срба, трајати још, — спутаван једино беспомоћно. шћу шаљивог Народног Већа у Загребу и неке фиктивне Владе у Паризу. Но највише је поразило то, што се тако јасно манифестовало, да су и личности у врховима, оне које су позване да

воде, без и најелементарнијег познавања ствари у земљи и без икакве концепције о држави и о заједници уједињеног народа.

Ово невероватно непознавање прилика и одсуство сваке концепције и сваке представе о држави јасно се видело већ из: саме Женевске Конвенције. Но то су још драстичније документовали догађаји који су само нешто касније дошли.

Као што се зна, Женевска Конвенција је настала и нестала у иностранству. Развргнута је врла просто и лако — једноставном претњом оставке покојног Стојана Протића! Тако се изгубила пре него што се у стварности и осетила; живела је и оставила трага само у једном званичном саопштењу. У истини, сами њени аутори су је, врло брзо, огласили за — инцидент. Јер већ !. децембра исте године извршено је уједињење на сасвим другој бази,

него што је била она замишљена у Женеви. И

такво уједињење извршено је уз активну сарадњу

и с вољом људи који су, ту јуче, склапали и Женевску Конвенцују! Како су се могли тако нагло сломити, и како су своје погледе на уређење државе, тако радикално а у тако кратком року, успели да измене > Г. Корошец је, још пре !. децембра, признао да је та Конвенција једна немогућност. Са оваквим његовим схватањем ускоро су били сложни и остали саучесници женевских преговора. А ипак су ти исти људи покушали да ту немогућност немогућност и по њиховом накнадном сазнању ставе у темеље нашој државној згради! Значи да су били врло лакомислени.

Ни данас још нисмо без такве лакомислености. И данас, као и у прве дане после ослобођења, најкрупнијим стварима приступа се с лакоћом, без по-_ стављеног циља, без одређеног плана, скоро без расуђивања, не водећи рачуна ни о најнепосреднијим ни о најнеминовнијим последицама. У јесен 1918. године правио се споразум у Женеви. А са српске стране, дакле са стране од које је требало да дође вођство, није се знало, ни ским се прави, ни шта споразум треба да донесе. Слично је и данас. Споразум се тражи, — не знаш с ким. Са Хрватима» Али место Хрвата супституише се Радићева странка, а место те странке њен посланички клуб, који је (без Радића) квалификован да говори у име Хрвата исто колико је и 1918. Г. Корошец био квалификован да говори у име пречанских Срба. Но и стим радићевачким посланицима, чија је квалификација тако сумњива, а који треба да, са хрватске стране, утаначе споразум са Србима, не разговара се о том споразуму, него о обарању Владе и стварању за њих повољније конјунктуре у Скупштини. А разговор се избегава не зато што би се можда мислило да је тако згодно или да тако треба чинити, него напросто зато, што се о самој ствари, дакле о српско-хрватском споразуму, не мисли ништа!

о ПИТАЊЕ БЕСАРАБИЈЕ"

После рурског, јадранског, крфског, источног и многих других питања, у време кад Европа гледа да се што је могуће пре ослободи разних нерешених или полурешених проблема и питања, појављује се наново питање Бесарабије. Да од нерешености тога питања пате, најпре Румуни и Руси, а преко њих и Силе из Малог и Великог Споразума, то је несумњиво и зато морамо обратити велику пажњу на овај руско-румунски спор.

Бесарабија или Руска Молдавија је земља од 44.000 км=, која се налази између Прута који је одваја од Румуније, Дњестра који је одваја од Русије, Црног Мора и изворног дела река Прута и

Дњестра, линијом која иде најуг од Черновица и која је раздваја од Буковине. Земљиште је ниско на југу, брежуљкасто на северу, и насељено веома разноврсним живљем, које се може у главном поделити на две групе: југ је претежно румунско-молдавски, север руско-украјински.

Око ове прилично велике покрајине вођена је

велика борба на Конференцији Мира у Паризу. Ру-

ту в. Удап В!асоубошећ: Те рппаре Фез 'паНопаш ез ејс р. 410 е зшу, и библиографију тамо наведену. ;

муни, у врло повољном положају, бранили су своју тезу готово несметано и без озбиљних контратеза и напора. Јер Руси, као што је познато, нису били пуштени на Конференцију Мира, а оно мало руско“ украјинских емиграната у Паризу није се могло без средсгава борити са богатом и издашном румунском делегацијом. Ипак је се руско-украјински глас чуо и он је био довољно јак да масу румунских тврђења и претенсија побије и да престави у неколико, потпуно необавештеној Европи, право стање ствари у Бесарабији.

Румуни су свој положај на Конференцији Мира сјајно искористили. Њихова права на Бесарабију су најпре историска, за тим етничка и најзад основана на израженој вољи бесарабског становништа да се сједини са Румунијом.

Историја нам каже, веле Румуни, да су Бесарабију држали влашки принчеви од 1886—1465. год. По том, кад Турци заузеше Бесарабију, дадоше јој име по румунској породици Бесараб која је тада владала. Руси ослободише ову провинцију од Турака тек 1812. год., али 1856. год., на интервенцију Наполеона Ш, уступише Руси Румунима један део Бесарабије — око 10,000.000 кв. км. са 127.000 ста-